Tag Archives: Shimon Peres

И.Розовский. О «русской» общине Израиля. Софа Ландвер

ЧУДЕСА В РЕШЕТЕ

Предуведомление: Этот текст я намерен отправить в несколько групп, интересующихся социальной тематикой, хотя и предчувствую, что по меньшей мере в одной из них, а именно в группе «За акцию протеста на русской улице» его не опубликуют.

«Русская» община Израиля вновь впала в беспамятство и маразм, и, кажется, всерьез намерена своим «бюллютнем» продлить существование еще вчера дышавшей на ладан партии Либермана. Нынче самое время вспомнить наиболее славных сынов и дочерей этой партии. Поскольку ladies first, начнем мы с Софы Ландвер.

Ее путь в политику усеян если не розами, то чудесами. В 1996 году скромная логопединя, безуспешно обучавшая нерадивого Шимона Переса азам «русску языка», внезапно оказалась в партии Авода на забронированном для нового репатрианта месте. За какие заслуги ватичка, приехавшая в 1979, стала представительницей олим хадашим? Сие тайна великая есть. Но представляла она их в доблестной Аводе аж до 2006 года (с незначительными перерывами), 10 лет – срок немалый. Едва ли многие вспомнят, какими славными деяниями на благо алии отметилась Софа в этот период. Но по меньшей мере два человека с этим утверждением не согласятся:
Первый – Григорий Лернер, на защиту которого она встала грудью, организовывая демонстрации и пикеты против неправедного суда и за освобождение этого праведника. Вторым человеком была сестра Софы, знаменитая доктор Нонна. По удивительному и счастливому совпадению свою фирму она открыла незадолго до того, как ее сестра стала депутатшей Кнессета. Тогда же начался и ее стремительный взлет, благодаря великому открытию доктора. Она нашла в водах Мертвого моря архибактерию – первое существо на планете Земля (не знаю только, обладает ли эта бактерия разумом).

Не знаю, отблагодарила ли (и как?) доктор Нонна свою родственницу. Но Григорий Лернер о Софе не забыл. И в тот момент, когда возник перерыв в ее деятельности в партии Авода, он пригласил ее занять высокое кресло в его только что открывшейся фирме, обещавшей лохам из числа новых репатриантов чуть ли не 25 прОцентов в долларах под «твердые гарантии» самого Григория и его правой руки Софы.

Многим памятно, чем кончилась эта афера – бедный Лернер снова сел. Казалось бы, та же участь ждет и его соратницу. Но тут случилось очередное чудо. Вместо того, чтобы оказаться под следствием, Софа Ландвер вновь въехала в Кнессет. На этот раз от партии НДИ. Этот перелет из левой партии к Либерману, «правее которого только стенка», был, мягко говоря, неоднозначно встречен русскоязычной общественностью. Недоумевал даже «второй человек в партии», ныне покойный Юрий Штерн, который в частной беседе со мной риторически вопрошал: «Не понимаю, зачем Ивет ее пригласил?! Ведь мы из-за нее только теряем голоса!» Но слово Хозяина – закон, и его решения не обсуждаются.

Так начался новый (и блестящий) виток карьеры нашей героини. В конце концов, она доросла и до поста министра в пресловутом Министерстве Абсорбции. Чем была отмечена деятельность Софы на этом посту, сказать трудно. Вспоминается лишь безудержный самопиар, когда любые решения правительства она приписывала лично себе (даже после того, как суд обязал ее, как ответчицу, «решить вопрос с социальным жильем», она выступила с победной реляцией «Я добилась…»). Была еще кража цветочного горшка из кабинета другой депутатши, и осуждение на длительный срок ее личной секретарши по обвинению в убийстве бизнесмена (?!).

Софа и далее была намерена трудиться на благо Алии, но человек предполагает, а Бог (в данном случае, Либерман) располагает. Политическая жизнь Софы безвременно оборвалась, когда Ивет велел положить ей партбилет на стол. С тех пор прошло 9 месяцев. Но народ продолжает слагать в честь Софы легенды и песни. Одной из них я завершу свою и без того затянувшуюся летопись.

ТЕТЯ СОФА И БОМЖ
(баллада по мотивам стихотворения Ярослава Смелякова «Хорошая девочка Лида»)

Вдоль маленьких домиков белых
Где даже трава не растет.
Хорошая тетенька Софа
Работать министром идет.

Воспетая в песнях и одах,
Она на работу спешит.
Уйти на заслуженный отдых
Ей совесть и честь не велит.

Ее друганы по острогам
Давно уж мотают срока,
Но Софу всегда выручает
Незримая чья-то рука.

Пусть внешне она – не секс-бомба,
Но знает и любит страна
Лиловые Софины губы
И волосы цвета г…
(Я счел необходимым поставить многоточие, ибо метафора неизвестного автора неточная, да и несправедливая – ИР)

Все знают, какая большая
У Софы под блузкой душа.
Хорошая тетенька Софа.
Но чем же она хороша?

Спросите об этом бомжару,
Что в будке под домом живет –
Он с именем этим ложится,
И все в нем мгновенно встает

Он вел себя тихо и скромно,
Но страсти своей не скрывал.
«Хорошая тетенька Софа» –
Он пылкой рукой написал

Бомж помнил стихи Смелякова,
Поэзию нежно любя,
Но позже добавил сурово
И несколько слов от себя.

Напрасно их ночью стирают,
Ничто этих слов не берет.
И утром они проступают,
И вновь их читает народ.

Читают их снова и снова,
Слезу утирая рукой,
Банкир и вояка суровый,
Таксист и чиновник седой.

Рыдает крутой гешефтмахер,
Читая простые слова:
«Пошла бы ты, тетенька, на хер»
Их дальше разносит молва.

Туземцы и гости Сиона
Мечтают на чудо взглянуть,
И сыплются фунты и кроны
Бомжу на тщедушную грудь…

 

Фейсбук, 19 августа в 09:59

Из комментов:

Борис Камянов. 21 авг. в 07:29 – 08.41

О подлой роли Ландвер в интеграции алии-70 читайте в моих воспоминаниях, опубликованных в моей книге “По собственным следам”, Н.-Й., “Либерти”.

В те годы в Израиле существовало Объединение репатриантов из СССР – весьма характерная для этой страны организация, основанная правившей партией Авода для достижения двух целей: предотвращения создания независимых от левого истеблишмента групп и движений, а также перманентного выпуска пара из котла, в котором время от времени возрастало давление в результате недовольства вновь прибывших ситуацией в области алии и абсорбции. В руководство этой организации были допущены и представители оппозиционных партий, но в таком гомеопатическом количестве, что захват ими власти был исключен и теоретически, и практически. Председателем ее был назначен мапайник Йона Кессе, которого вскоре сменил кто-то из своих, а когда я стал приезжать на ее собрания в Тель-Авив, ею уже руководил бывший рижский отказник, фронтовик Гриша Фейгин, прославившийся тем, что вернул советским властям все полученные им награды в знак протеста против насильственного удержания его в совдепии.
Ситуация с приемом новых репатриантов была в семидесятые-восьмидесятые годы прошлого века катастрофической. О том, как нас принимали в аэропорту, я уже писал: попасть в тот город, куда человек стремился, было практически невозможно. Людей посылали в окраинные центры абсорбции, в маленькие городки, где по окончании занятий в ульпане можно было получить жилье, но работы там не было. Там, где она была, приходилось снимать квартиру, выплачивая за ее аренду значительную часть крошечной, как правило, на первых порах зарплаты. Чиновники в местных отделениях Министерства абсорбции русского языка, за редкими исключениями, не знали, и объясниться с ними без переводчика было невозможно. Хамство по отношению к нам процветало повсеместно, а уволить дрянного работника не мог никто, ибо он был защищен системой «квиюта» – постоянства, введенной Ѓистадрутом, цепным профсоюзным псом левого истеблишмента.
В этой ситуации сильная организация репатриантов была совершенно необходима – но Объединение олим для того и было создано, чтобы играть ту же роль охранки, что и Ѓистадрут. Правые в его руководстве были лишены возможности изменить ситуацию, а левые были озабочены лишь тем, чтобы не допустить их до кормушки. Впрочем, и кормушка была жалкой, о чем метко сказал в те годы бывший узник Сиона Йосеф Хорол: «Они не могут разделить пирог, а пирог-то с говном».
Тем не менее вокруг корытца постоянно возникали драчки; так, два члена правления объединения, мапайники, адвокат Даниэль Блюдз и генеральный директор предприятий Мертвого моря Эфраим Файнблюм ненавидели друг друга лютой ненавистью, и обстановка на собраниях с их участием всегда была накалена. Никаких материальных интересов у обоих не было – просто каждый стремился набрать больше очков в глазах своих партийных боссов. Блюдз, который при всем при том был готов к определенному сотрудничеству в интересах дела со своими политическими противниками, проиграл Файнблюму и подставившей ему свое железное плечо Софе Ландвер, нынешнему члену кнесета от партии «Наш дом – Израиль». Объединение олим, руководимое к тому времени бывшим израильским дипломатом Йосефом Ткоа, окончательно испустило дух. Через много лет, в девяносто втором году, в самый пик массовой алии из СНГ, когда вновь возникла опасность, что приехавшие попытаются сплотиться для защиты своих интересов, Ландвер возглавила эту организацию, которую уже давно никто всерьез не воспринимал, опять застолбив ее существование в качестве сателлита родной для нее в то время партии.

От редактора belisrael.info

Софа одна из самых одиозных, бесстыжих и наглых среди израильских политиков. И несмотря на то, что ее нет в предвыборном списке либермановской партии, посчитал нужным поместить этот материал. 

Опубликовано 08.09.2019  20:51

В. Рубінчык. КАТЛЕТЫ & МУХІ (102)

Шараговы шалом ад дзяжурнага мізантраполага! Працягваем размову пра дасягненні краіны ў эпоху незалежнасці (з канца 1991 г.). Як я мог забыцца, што Беларусь зрабілася касмічнай дзяржавай? 🙂 Штопраўда, энтузіязм улетку 2012 г., калі з Байканура стартаваў беларускі спадарожнік «БелКА», не параўнаць ні з 1957 г., ні з 1961 г. Мабыць, таму, што цяпер нікога не здзівіш і запускам на арбіту жывых чалавекаў… І ўсё ж – прыемна, хоць даходы ад нацыянальнага касмічнага праекта даволі сціплыя.

Папярэдняя серыя «Катлет…» заахвоціла жыхара Мінска, кіна- і меламана Пятра Рэзванава ўспомніць нешта сваё, дапоўніць мае развагі пра эрозію правінцыйнасці ў Беларусі, паспрачацца… Далей прывяду колькі ўрыўкаў з яго лістоў і свае каменты (курсівам):

П. Р.: У чым я адчуваў правінцыйнасць Мінску «за саветамі»? Глядзіш навіны («Время» – іншых не было) – і там час ад часу паведамлялася пра гастролі «буржуйскіх зорак». І дзе гэтыя гастролі адбываліся?.. Масква-Ленінград-Кіеў-Тбілісі. Мінск быў «як выкляты Богам» (што праўда, маці ўспамінала, як у 1960-я выступаў у Палацы спорту нехта з сусветна вядомых джазменаў, але гэта – выключэнне, якое толькі пацвярджала правіла). Так, за гады незалежнасці Мінск стаў наведвацца больш актыўна, але ж… У 2008 г. Паці Сміт даехала да Казані, але да Мінска – не. Так што па гэтай прыкмеце Мінск – большая правінцыя, чым Казань (і гэта пры тым, што ў тыя гады іх чыгуначны вакзал не працаваў у рэжыме 24/7, а закрываўся на ноч).

Тут я дадаў бы, што насамрэч у Беларусь часоў незалежнасці прыязджала мноства замежных «зорак». Узяць хаця б Мансерат Кабалье, якая ўвесну 1996 г. дала канцэрт у Мінску; у 2010 і 2017 гг. былі тут «Smokie», у 2011 г. – «Roxette», у 2012-2013 і 2015 гг. – «Scorpions» («Мінск-Арэна» агулам не пустуе), любіць завітваць да нас «мадмуазэль-блюз» Патрысія Каас, etc. Выглядае, аматараў джазу ў нас таксама не крыўдзяць.

П. Р.: Агулам, правінцыйнасць і поспехі – рэчы, якія не выключаюць адна адну (калі даць веры Музею гісторыі беларускага кіно, у савецкі час «Беларусьфільм» атрымліваў больш кінапрэмій, чым зараз). Тыя, хто ведаюць пра «World of Tanks» (не толькі тыя, хто ў яе гуляюць), ведаюць, што яна зроблена ў Беларусі, але ці дастаткова гэта, каб пазбавіцца адчування правінцыйнасці?

Так, асобны поспех – нават гучны, як «World of Tanks» – мала ўплывае на рэпутацыю краіны, але здольнасць мультыплікаваць удалыя праекты ўжо пра нешта гаворыць… І прымушае верыць у тое, што Беларусь – не на задворках цывілізацыі.

З іншага боку, той жа Парк высокіх тэхналогій з усімі яго суперідэямі і «раскруткай» у медыяпрасторы, у т. л. замежнай, застаецца ў падважаным стане, калі ў РБ няма павагі да прынцыпаў прававой дзяржавы. Пісаў пра гэта крыху больш за год таму – што ж, не грэх і паўтарыць.

П. Р. За гады незалежнасці шмат было чаго, што з’яўлялася, потым знікала альбо псавалася (была газета «Навінкі» знікла; былі кінапаказы, якія рабілі пасольствы спіс пасольстваў амаль цалкам змяніўся, дый інтэнсіўнасць паменела; была «Наша ніва» сапсавалася; быў «Рок па вакацыях» спачатку стаў платным, зараз, здаецца, знік; магу і ваш «МЯТ!» у гэтым шэрагу ўзгадаць).

А па-мойму, спыненне культурніцкіх ініцыятыў, як бы яно ні пякло аўтарам & аўдыторыі ў канкрэтны момант – нармальная з’ява, яно якраз можа сведчыць, што «культурка» развіваецца. Пра гурт «Серебряная свадьба», які трансфармаваўся ў «мікракабарэ», гаварылася ў 101-й серыі. Тыя ж «Навінкі» пасля калапсу 2003 г. не ўмёрлі, а перайшлі ў іншую форму – сябры рэдакцыі ўзяліся здымаць і агучваць кіно, прасоўваць свае ідэі ў іншых перыёдыках… Бюлетэнь «МЯТ!» («Мы яшчэ тут!») спыніў выхад у 2009 г., але праз шэсць год з’явілася яго «рэінкарнацыя» – не менш разняволеныя «Катлеты & мухі». Ну і г. д. Галоўнае, творцаў у нас не адстрэльваюць, даволі рэдка садзяць за краты – дзякуй і за тое :))

П. Р.: У менчукоў цягам 1990–2010-х гадоў, напэўна, паменела правінцыйнасці ў галовах. Але што тычыцца «правінцыі правінцыі», якая адначасова «цэнтр Еўропы»… Калі ў 2013 г. я заблукаў і ў палескіх балотах мяне здымалі з дрэва, размаўляў са столінскім міліцыянтам. Ён у мяне пытае: чаго я на Століншчыне шукаў? Я яму адказваю, што вырашыў паглядзець на помнікі гісторыі і культуры. Ён: «І якія ж у нас помнікі?..» Я яму пералічваю тое, што засталося, у тым ліку і сінагогу. – «Так! Яна ў нас знаная! Толькі недзе ў Штатах ёсць яшчэ адна такая ж!..» Ці трэба ўдакладняць, што гонар жыхароў за ўнікальнасць сінагогі ніяк не перашкаджае ёй разбурацца…

Мажліва, тут не ў правінцыйнасці справа, а ў недасканаласці законаў (напрыклад, тых, дзе гаворыцца пра вяртанне маёмасці ды пра спонсарскую дапамогу) і ў няўменні дамаўляцца, характэрным таксама для многіх жыхароў сталіцы. Іначай кажучы, атамізацыя грамадства не прыяе выбудове адносін на гарызантальным узроўні… Разам з тым і на перыферыі Беларусі ёсць месцы, дзе ў той ці іншай ступені дбаюць пра яўрэйскую спадчыну. Часам гэта тлумачыцца палітычнай падкладкай (Вішнева – радзіма Шымона Пераса, Моталь з мітуснёй вакол дома Вейцманаў), часам – наяўнасцю «крытычнай масы» мясцовых энтузіястаў (Наваградак з яго музейшчыкамі, якія «раскручвалі» гісторыю гета задоўга да таго, як нашчадак мясцовых яўрэяў Джарэд Кушнер стаў зяцем Дональда Трампа; Камаі, дзе ксёндз Яцак у пачатку 2010-х пры ўдзеле нашага пільнага чытача д-ра Юрася Гарбінскага намовіў сваіх парафіян і райвыканкам упарадкаваць яўрэйскія могілкі, Краснае на Маладзечаншчыне, дзе рупліва збіраюць звесткі пра Катастрофу і гераізм мясцовых яўрэяў)…

П. Рэзванаў (фота з brestnet.com) i рэшткі столінскай сінагогі (vetliva.ru)

П. Р.: Метро я па савецкай звычцы амаль не карыстаюся, але ёсць шмат кропак у горадзе, між якімі раней можна было ездзіць без перасадак, а цяпер – не. Так што мінскі гарадскі транспарт для мяне ў поспехі не ўваходзіць.

Вядома, транспартнае сеціва не ідэальнае ні ў Мінску, ні ў Беларусі ўвогуле, i тым не меней… Развіццё метро і сістэмы маршрутак, пры ўсіх недахопах, па-мойму, значна палепшыла зносіны паміж перыферыйнымі раёнамі сталіцы (напрыклад, Кунцаўшчынай на Захадзе і Уруччам на Усходзе). Адносным поспехам лічу і тое, што на многіх прыпынках Мінска ў апошнія гады з’явіліся электронныя табло, якія паказваюць, колькі мінут засталося да прыезду наступнага аўтобуса/тралейбуса.

* * *

Расказанае ў гэтай і папярэдняй серыях не стыкуецца з тэзісам аднэй нобелеўскай лаўрэаткі аб тым, што Беларусь-2018 (у параўнанні з Расіяй) – «увогуле музей мінулага». Як мінімум у нас тут некалькі музеяў, дзе не толькі пра мінуўшчыну 🙂 І барацьба з камунізмам, якую па-ранейшаму прапагандуе пісьменніца, выглядае ў 2019 г… несамавіта. Ужо тры гады таму сумняваўся ў памыснасці гэткай «барацьбы».

«Жалезнай заслоны» даўно няма. Не адно дзесяцігоддзе беларусы маюць доступ да велізарнага аб’ёму інфармацыі ды адносна вольна перасякаюць межы Беларусі ў розных напрамках. Аднак палітычны лад астаецца аўтарытарным, і маральны клімат у нас пакідае жадаць лепшага. Парадокс? Напэўна, не, калі ведаць, што дэмакратыя і «еўрапейскія каштоўнасці» з канца 1990-х губляюць свой уплыў у свеце, а кітайская мадэль («эканоміка і тэхналогіі найперш, правы чалавека – хімера») усё часцей лічыцца легітымнай. Нават паўночнакарэйскага лідэра прэзідэнт «галоўнай дэмакратычнай краіны сусвету» пахваліў надоечы. Таму не будзе плёну ад пафасных зваротаў кшталту гэтага, складзенага ў студзені Бернарам-Анры Леві і падпісанага Святланай Алексіевіч, Давідам Гросманам, інш. Папулісты атакуюць «дух Еўропы»? Такой бяды: галоўнае – самім не быць папулістамі й дэмагогамі. Баюся, з развагамі пра белграмадства («з намі можна зрабіць усё») і пра леташняе святкаванне юбілею БНР («Які сэнс, як Статкевіч, выбегчы, пагукаць “далоў Лукашэнку”, яго схапілі, і ўсё. А маладыя рабяты арганізавалі, людзі выйшлі, слухалі беларускія песні, куплялі беларускія кнігі») тэст на антыпапулізм быў бы завалены…

Зрэшты, аднаўленне працы ў Мінску інтэлектуальнага клуба (апошні раз збіраўся ў канцы 2017 г.), калі яно ўсё ж адбудзецца ў сакавіку 2019 г., – справа памысная. Святлана Аляксандраўна анансавала прыезд «іншапланетніка» Тымаці Снайдэра… ну, яго хоць на беларускую мову перакладалі, ахвотным будзе аб чым паспрачацца.

Даступнасць кніг, сярод іншага – пра яўрэяў і Ізраіль, напэўна, хутчэй дасягненне, чым не. Чытаць можна хоць «Шолахава-Алейхема», хоць Хаіма Нахмана Бяліка, хоць Керэта нашага Этгара – і па-руску, і па-беларуску… Іншая справа, што попыт на секулярныя «яўрэйскія» тэксты ў параўнанні з 1980-мі (і нават 1990-мі) падупаў.

Ізраільскі павільён на Мінскай міжнароднай кніжнай выстаўцы-кірмашы, 07.02.2019.

Няпроста цяпер залічыць беларускіх яўрэяў у «народ Кнігі». Затое можам лётаць у Ізраіль без візы, як і іншыя грамадзяне РБ, дый родзічам-сябрам, якія наведваюцца ў Беларусь, з канца 2015 г. віза не патрэбна. Няма гарантыі, што брамы «Бен-Гурыёна» і аэрапорта «Мінск» будуць гасцінна расчынены, але ў Ізраіля з Украінай, пішуць, узаемаабмен турыстамі яшчэ больш рызыкоўны…

* * *

У краіне – чарговая разня, гэтым разам у стаўбцоўскай школе № 2. Нічога лепшага зараз не прыдумаю, чым спаслацца на свой тэкст 2016 г., напісаны пасля нападу хлопца з бензапілой на жанчын у гандлёвым цэнтры: «Да сучаснага свету многім насамрэч цяжка адаптавацца, і ў раннім папярэджанні ўнутраных збояў маглі б дапамагчы ўмелыя псіхолагі, а іх заўсягды не хапала… Беларусі нагвалт патрэбен самавіты Інстытут псіхалогіі». Хіба дадам: такі інстытут, супрацоўнікі якога ўмелі б давесці urbi et orbi, што кансультацыя – гэта не страшна, пасля яе не адправяць у спецустанову. А наводзіць у школах «жалезную дысцыпліну», як прапануе «галоўны педагог усёй Беларусі», – не выйсце. І без панукванняў навучальныя ўстановы за металічнымі плотамі ўжо гадоў 5-6 таму пачалі нагадваць казармы, дый выклікі міліцыі ў школы – даўнавата не рэдкасць.

12.02.2019, назаўтра пасля трагедыі ў Стоўбцах (у Жабінцы, выяўляецца, школьнік таксама махаў нажом), прэс-сакратарка мінадукацыі заявіла, што «ва ўстановах адукацыі будзе ўзмоцнена работа школьных псіхолагаў». Цікава, а якой часткай цела цягам двух гадоў думаў міністр, якога прызначылі ў снежні 2016 г.? Даўмеўся ж узяць у штат Андрушу Л. – прапагандыста, схільнага да плагіяту

9 лютага памёр Сямён Домаш (1950–2019), які ў 2001 г. прэтэндаваў на пасаду прэзідэнта Беларусі. Шансаў у адстаўнога гродзенскага чыноўніка і дэпутата Вярхоўнага Савета, насупор таму, што цяпер пішуць, практычна не было – хаця б таму, што вакол яго сабралося замала прафесіяналаў, але замнога маніпулятараў, якія палітыку ператваралі ў дробны «бізнэс». Зараз гэта бачыцца ясна: куды можна было прыйсці з такім начальнікам штаба, як Аляксандр М., з такімі «іміджмэйкерамі», як Юрый Х. і нашанівіцы начальнік… Дзіва што пасля 2002 г. Домаш адышоў быў ад «апазіцыі», дый нават ад грамадскай дзейнасці, а ў пачатку 2006 г. яго паставілі загадваць дзяржаўным заводам. R. I. P.

«Вольфаў цытатнік»

«Мы ведаем, што асобныя людзі паддаюцца выхаванню, але чалавецтва ў цэлым – не. Чароўны парадокс існавання заключаецца ў тым, што мы, ведаючы, што чалавецтва не паддаецца выхаванню, павінны жыць так, як быццам яно паддаецца. Іначай надыдзе хаос». (Фазіль Іскандэр, 2011)

«Прынцыпы — часцяком толькі спосаб эканоміць разумовую энэргію» (Віктар Голышаў, 26.04.2017)

«Калі ты становішся папулярным, то пачынаеш трансляваць штосьці публіцы, падстройваючыся пад яе. Даеш тое, чаго ад цябе чакаюць, а не тое, што ты хочаш сказаць» (Ганна Жданава, 11.02.2019)

Вольф Рубінчык, г. Мінск

14.02.2019

wrubinchyk[at]gmail.com

Апублiкавана 14.02.2019  20:40

***

Пiша Валерыя Папова:

Сення абмяркоўваюць жудаснае здарэнне ў Стоўбцах : у СШ №2 11 лютага 8.00 10-класнік забіў насмерць нажом настаўніцу гісторыі і вучня старэйшага класа — абое хутка сцяклі крывею і памерлі. Пацярпелі ад яго яшчэ два вучні — ў цяжкім стане канаюць ў шпіталі. Пакуль усе абставіны высвятляецца і апытваюцца сведкі. Мае меркаванне як настаўніцы і  педагога : як кірауніцтва сш загадзя не высветліла і ” не заўважыла ” такога навучэнца , холаднакроўнага забойцу, які амаль прафесійна заперыраваў нажом і смеючыся збег ? Педкалектыў мусілі заўважыць па паводзінах і учынках заўважыць і адлучыць з дзіцячага калектыва, бо такіх заўседы бачна , нават калі салідна апрануты. Як так ? Хто павінен?

Загінуў такі прыгожы хлопец , прыемны і разумны твар, патрыет, добра вучыўся, А настаўніца гісторыі была ведала свой прадмет , чуллівая. У яе засталася адна дачка Насця Сем”ям пацярпеўшых адкрыт лік , арганізавана дапамога. Я лічу : вінавата дырэктарка сш №2 , бо не магло быць без скаргаў на такога вучня ад аднакласнікаў ці ад тех.персанала. Напэўна звярталіся і да псіхолага і сац.педагога, кл.кіраўніка, але ж калі дырэктар адказала калегам : ен усе роўна будзе вучыцца , што бы ні здарылася. Вось і дагуляліся. Пішуць, крымінальным доследам па справе заняты прававеды, прыложаць намаганні каб адвярнуць ад версіі ” беларусафобіі” і палітычных матыаў, таму што загінуўшы добра размаўляў па- беларуску і насіў адзежу с сімволікай “Пагоня”. Так , вядома намагаюцца замяць справу. Але ж каму выгодна, хто павінен ? Мяркую: следы злачынства прывядуць у адміністрацыю сп А Лукашэнка, які чыніць крымінальны пераслед усім , хто на баку незалежнай Беларусі. Час збіраць подпісы супраць дыктатарскага рэжыму і выказаць недавер урадцам, пазбавіць недакранальнасці. Бо шмат нераскрытых крымінальных спраў аб забойствах , а злодзеі разгульваюць на волі і пры грошах !

15.02.2019  17:40

А. Пумпянский об Израиле. Осмос–космос. Невозможное возможно

Путешествие за Еврейской Утопией

01:33  27 июля 2018  Александр Пумпянский, обозреватель «Новой»

Это маленькое путешествие по Израилю я начну с еврейского анекдота, участником которого был сам. Впрочем, приключился он не в Израиле, а в Давосе.

Все наслышаны о том, чего нельзя делать евреям в субботу. Ездить на машине. Включать или выключать электроприборы. Пользоваться лифтом, если для этого нужно нажимать кнопки этажей. Подогревать суп на плите, если только не оставить плиту включенной с пятницы. Отрывать нитку. Открывая дверь в подъезде многоквартирного дома в Ришон-ле-Ционе, мой друг Петр Мостовой, прекрасный режиссер документального кино, привычно чертыхнулся. Дверь подалась легко без ключа. Так всегда бывает перед шабатом, пояснил он мне. Кто-то выводит замок из строя, чтобы не совершить куда более страшного преступления.

Ну буквально ничего нельзя в этот день. Мы знаем шабат по таким анекдотам. На самом деле это религиозное понятие с тысячелетней глубиной.

«И были завершены небо и земля со всем их воинством. И закончил Всевышний в седьмой день Свой труд, которым занимался, и прекратил в седьмой день всю работу, которую делал. И благословил Всевышний седьмой день, и освятил его, ибо в этот день прекратил всю Свою работу, которую, созидая, делал».

Одно из популярных событий Давосского форума — пятничная вечеринка Шабат. «Шабат в Давосе» собирает еврейских участников форума всех представленных на нем стран и положений. (Неудачников и изгоев в Давосе не бывает). Перед авторитетным землячеством рассыпается в комплиментах бессменный организатор Давоса Клаус Шваб. Выступают высшие израильские представители — премьер, президент. В тот раз это был Шимон Перес, один из самых блестящих ораторов мирового политического клана. Когда к речи политика применимы эстетические критерии, это точно высший класс. Философская глубина, глобальный горизонт, завораживающая эрудиция. Шимон Перес продемонстрировал фирменные черты своего стиля. Легко, непринужденно и с юмором. Признаюсь, удовольствие, которое я получал, было слегка замешано на корысти. Мне не удалось договориться об интервью, и я утешил себя тем, что возьму у организаторов распечатку выступления.

Когда действо подошло к концу, я отыскал знакомого организатора. Безупречный сценарий неожиданно дал сбой.

— Я не могу вам дать распечатки (был категоричный ответ).

— Но почему?

— У меня нет распечатки.

— Как это нет?

— Мы не вели записи.

— Как не вели?

— Шабат!

Я невольно расхохотался.

Речь президента страны по случаю шабата они не записали, потому что уже начался шабат! Вот что значит шабат.

Ирод I и его крепость

А теперь в дорогу. Обещаю не докучать туристскими подробностями, но без одного выдающегося объекта истории и топографии нам не обойтись. Масада — слово греческого происхождения, означающее просто крепость и ставшее именем собственным во времена Второго Храма.

Развалины крепости были обнаружены в 1862 году. Основательные раскопки были проведены в 1963–1965 годах. С 1971 года на Масаде действует канатная дорога для туристов, соединяющая подножие скалы с ее вершиной. Она работает очень напряженно.

Топография Масады шокирует. Голое скальное плато ромбовидной формы посреди пустыни, вздымающееся на 450 метров. Длина плато — 600 метров, максимальная ширина — 300 метров. Добавьте в этот отделенный от всего сущего пейзаж вид на Мертвое море, что открывается сверху…

Перекресток запредельного пространства и уже мифического времени.

Главным архитектором Масады был царь Ирод I — тот самый первый злодей человечества из Евангелия от Матфея. Одинокий утес посреди песчаной пустыни приглянулся ему как раз тем, что отталкивал все живое своей неприступностью. Здесь Ирод чувствовал себя в безопасности.

Мощная цитадель, надежно защищенная двойной крепостной стеной высотой 5 метров и длиной 1400 метров с плоским верхним перекрытием. Четверо ворот. 37 башен — через каждые 40 метров. Лабиринты ходов. Внутри стены — казематы для размещения крупного гарнизона, оружейные и продовольственные склады. Вино, масло, мука запасались на годы.

Два роскошных дворца. Западный с залом приемов — для общественных функций. И личные апартаменты Ирода — Северный дворец.

Ирод вел свою стройку в 40–30-е годы до н.э. А прославили Масаду еврейские инсургенты век спустя в Иудейскую войну.

В 66 году первого века н.э., уничтожив гарнизон римлян, крепость захватили повстанцы. В 70 году римские легионы вступают в Иерусалим. Единственным плацдармом еврейской свободы, последним ее оплотом осталась Масада. Год 72-й. Убрать это бельмо на глазу послан Десятый римский легион под командованием Флавия Сильвы — 10 000 солдат и столько же рабов для строительных работ. В крепости тысяча повстанцев, включая женщин и детей. История о том, как эта тысяча предпочла смерть рабству, впервые описанная Иосифом Флавием, с тех пор стала мировым мифом.

В кибуце Эйн-Геди

В Масаду мы добирались, проехав с севера на юг весь Израиль — от Голанских высот до Мертвого моря. Но точкой, из которой мы совершили последний бросок к крепости и куда мы вернулись на бивуак, был кибуц Эйн-Геди. Он стоит того.

С одной стороны, это безжизненные Иудейские горы, с другой, это пересоленное Мертвое море. Вид совершенно фантастический. Почему? Потому что это вид из Эдема. Это не метафора.

Эйн-Геди — кибуц второго поколения. До 1948 года в этом маленьком оазисе в пустыне зимовали бедуины. После войны за независимость израильтяне оборудовали здесь военный аванпост. Но все было спокойно, и в 1956 году группа молодых израильтян организовала тут кибуц.

Облюбованное место оказалось на редкость благодатным. Здесь можно было выращивать зимние овощи, как больше нигде в Израиле. На рынке с таким продуктом они оказались вне конкуренции.

Вторая коммерческая идея была еще изысканней — производство библейских продуктов. Каких? Повторяю, библейских. Все инструкции давно написаны.

Берем, к примеру, Евангелие от Матфея:

«Увидев же звезду, они возрадовались радостью весьма великою и, войдя в дом, увидели Младенца с Мариею, Матерью Его, и, пав, поклонились Ему; и, открыв сокровища свои, принесли Ему дары: золото, ладан и смирну». Они — это волхвы.

Ладан и смирна (мирра). Вот эти сокровища молодые кибуцники и взялись разводить вслед за финиковыми пальмами. А также бальзамовые деревья и деревья хны.

Потом высадили королевский делоникс. Зачем? Тот, кто видел это пламенное дерево, дерево-пожар, не задаст такого вопроса. В пору цветения оно с макушки до подножия покрывается роскошными огненно-красными цветами, от которых не оторвать глаз… Следом три (ныне) гигантских баобаба и бенгальские фикусы. И еще десятки и сотни редких растений из самых экзотических мест планеты. Не все приживались, гибли. Но в итоге холм, который испокон веку был куском каменно-песчаной пустыни, превратился в цветущий сад. В роскошный ботанический сад, где представлена вся зелень мира. Эдем — я же говорил вам об этом.

Побережье Мертвого моря. Эйн-Геди. Фото: EPA

Немного о почве и судьбе

Самое время совершить маленькую экскурсию в историю кибуцев.

Кибуц — еврейская коммуна. Или колхоз. Вот только все коммуны мира сгорали как метеоры, и нам ли не знать, чем закончилось колхозное строительство в нашей стране. А кибуцы — одна из исторических опор Израиля.

Я сейчас скажу шокирующую вещь. Вопреки незабвенному: «Что ты смотришь, как казак на еврея?», кибуцы — это казаки Израиля.

Землепашцы и воины, казаки растили хлеб и защищали рубежи страны. Кибуцники делали то же самое. Только им достались не бескрайние ковыльные степи Тихого Дона, а малярийные болота и кусочки пустыни Палестины. Благословенной землей они сделали их сами. Как? Тут без мистики не обойтись. Это почва и судьба.

В фундаменте всех израильских достижений — две несочетаемые категории — утопия и реализм. И то, и другое в абсолютной, запредельной степени.

Мессианская греза о возрождении Израиля на Земле Обетованной, может быть, самая первая утопия в мире. Двухтысячелетнее воспоминание о будущем — старше, трагичней и, как выяснилось, реалистичней «Города Солнца» и всех прочих видений «блаженных городов и территорий».

Еврейская утопия, однако, осталась бы в лучшем случае молитвой, если бы не странности еврейского реализма.

Еврейский реализм — это когда все не так, и все невозможно.

Реализм — трезвый взгляд на жизнь, понимание, что обстоятельства могут быть выше тебя. Что выше головы не прыгнешь. А если прыгнуть надо? Если это вопрос выживания?

Еврейский реализм — мироощущение, рожденное состоянием вечной экстремальности. Когда обстоятельства, в которых оказался человек, род, народ не оставляют выбора, остается единственное — преодолеть их любой ценой. Найти выход, которого нет. Придумать, измыслить, изобрести решение, которого не существует. Еврейский реализм — последний ответ безысходности.

В конце концов, болота можно осушить, а пустыню оросить.

Невозможно? Нет воды? Жалкие капли?

Это вопрос взгляда. Хотите притчу — о капле воды?

Притча о капле воды

Сверху Хадера напоминает гигантский змеевик. Функция в сущности та же — перегонка. Технологией обратного осмоса (за разъяснениями прошу обращаться к Гуглу, там же можно уточнить экономические и экологические детали процесса) морская вода перегоняется в пресную. Соль — потоком рассола — возвращается в море. Процесс занимает 90 минут, можете подставлять стакан. Дальше, если вы прониклись ноу-хау Нового Завета, можете превращать воду в вино. Вода чистейшая. 127 миллионов кубометров в год.

Хадера — не самый большой и не самый маленький завод в Израиле по опреснению морской воды, не первый и не последний по счету. На Средиземном море их выстроилось пять — цепочка, от которой ответвляются трубы, протянутые к Тель-Авиву и Иерусалиму и всем остальным городам Израиля. Такой могучий змеевик, он обнимает всю страну.

Но я, кажется, поспешил. Осмос — самый конец притчи о капле воды. Так что начну с начала.

Если капля камень точит, то почему бы капле не вырастить дерево?

Капля — не малость, это мера воды. Когда приходит это осознание, следующий шаг уже естественен — превратить народную мудрость в ноу-хау. Так появилось капиллярное орошение. Это маленькое чудо родилось в кибуце. Оснастить его программным управлением, гарантирующим экономию и эффективность, уже было вопросом времени и текущего прогресса. Израильское ноу-хау ныне признано во всем мире.

Все без исключения решения, связанные с водой, были продиктованы прежде всего здравым смыслом. Если капля воды так ценна, то из этого следуют два вывода.

Первый: каждую каплю надо беречь.

Краны и трубы не должны течь. Сантехника, все водяное оборудование в Израиле максимально надежны и экономичны. Израиль — чемпион мира по экономичности использования водных ресурсов.

И второй: каждую каплю следует использовать дважды.

Сточные воды — не бросовые, их можно и нужно подвергать очистке и вновь пускать в работу. Очистку проходят 80 процентов сточных вод. Половина воды для полива в Израиле — бывшие сточные воды. Еще один рекорд мира.

Увы, нельзя сэкономить больше, чем имеешь. Особенно в стране, где дожди идут только зимой и в основном на севере. Исчерпав все остальные возможности, израильтяне принялись за опреснение морской воды. К этому их подтолкнули жестокие засухи 90-х. Ныне 80 процентов всей питьевой воды в стране добывается таким способом.

В Израиле нет нехватки воды — первой стране на Ближнем Востоке. (Мощные опреснители недавно построили также Саудовская Аравия и Катар.)

Конец притчи.

Впрочем, кто знает, может, и новое начало?

Вода на Ближнем Востоке — фактор геополитический. Из-за дефицита воды начинались войны. Не поможет ли израильское водное изобилие миру? Во всяком случае, это ценный козырь, который страна может предложить соседям.

Вот, к слову, интересный проект.

Мертвое море — совместное богатство Израиля и Иордании — мелеет на глазах. В год оно опускается едва ли не на метр. Береговая кромка опускается, осыпается. В некоторых местах опасно ходить. Это видно по брошенным дорогам, рухнувшим постройкам. Чтобы спасти эту жемчужину, нужно пробить канал из Красного моря в Мертвое. Такой проект есть. Его частью является строительство совместного завода по опреснению воды. С тем расчетом, что в Мертвое море пойдет чистый рассол.

Спасительный рассол! Кто как не мы можем оценить красоту проекта?! Отрезвляющий эффект в отношениях между некогда антагонистическими соседями станет дополнительным бонусом.

Опреснитель морской воды на Средиземном море. Фото: ЕРА

Штаны на свадьбу

Главное и ошеломительное впечатление от этой поездки по Израилю — зеленая пустыня. С севера на юг от Галилейского моря до Мертвого из окна нашего автобуса — роща за рощей, плантация за плантацией, — финиковые пальмы, бананы, авокадо, миндаль, арбузы…

В средние века евреям в Европе запрещалось владеть землей и заниматься сельским хозяйством. Сегодня израильские земледелие и животноводство — среди самых передовых.

Кибуц — это микрокосм Израиля, первая примерка, эксперимент на отдельно взятом клочке земли. Эксперимент прижился, дал свои плоды. Половина сельскохозяйственного производства Израиля поступает из кибуцев.

Первые премьер-министры Израиля Бен Гурион и Голда Меир, а также Шимон Перес, Леви Эшколь, Эхуд Барак в молодости состояли в кибуцах.

Шимон Перес с родителями эмигрировал в Палестину из польского (белорусского) местечка Вишнево в 1934 году в возрасте 12 лет. Три года спустя он оказался в кибуце Алимор. В автобиографической книге, вышедшей уже после его смерти, он так его описывает:

«Днем мы работали на полях или учились в классах. Ночью мы стояли на страже. Арабы из соседних деревень подвергали нас обстрелам или воровали нашу еду и припасы — это было обычное дело. Меня назначили командиром поста — бетонной вышки на краю деревни. Когда солнце садилось, я заползал по кованой железной лестнице в этот наблюдательный пункт — спина к стене, винтовка на изготовку. Каждый раз я надеялся, что сегодня пронесет, но частенько начинался обстрел и было много ночей, когда мне приходилось вести ответный огонь в темноту.

Мы жили в палатках. Не было ни электричества, ни водопровода. Каждому выдавалась пара рабочих ботинок, две пары штанов хаки и две рубашки — одна для работы, другая для шабата. А еще в кибуце была общая пара серых брюк и китель британского образца. Их выдавали мужчинам на особо важные и торжественные события».

В кибуце Шимон Перес нашел свою суженую. Он долго ухаживал за непреклонной Соней, читая ей на память собственные стихи и главы из Карла Маркса. Там же сочетался браком в тех самых — одних на всех — брюках и кителе.

Воспоминания о жизни в кибуце он завершает с пафосом.

«Мы не просто жили на границе Еврейской истории, мы все остро осознавали, что мы делаем ее своими руками».

Великолепная десятка и их последователи

Палестина была еще частью Османской империи, когда 10 решительных сорванцов, приехавшие из городов Европы, организовали в Иорданской долине первый кибуц Дгания. Они не очень хорошо представляли, что надо делать, но твердо знали как. Сообща, в равенстве, деля все поровну — скарб, труд, плоды труда. На самом деле по-другому и нельзя было.

«От каждого по способностям, каждому по потребностям». В сердцах кибуцников стучали идеи европейского социализма, окрашенные в заветы библейских пророков.

То есть палатки, бараки, скудный рацион. А еще малярия. И враждебное окружение. Новые поселения невольно военизировались. Кибуцы навсегда останутся первым резервом для армии Израиля.

«Великий проект требует рождения нового человека!» Кажется, мы это слышали где-то еще.

Дети росли отдельно от родителей. Считалось, что ребенку, начиная с трехмесячного возраста, лучше быть в детском доме. И то правда, когда родители целый день на работе. Эта система дожила до середины восьмидесятых годов.

Итак, первый кибуц появился в 1909 году.

К концу первой мировой войны их в стране уже было восемь. В них состояло 250–300 человек. За годы британского правления число сельскохозяйственных коммун возросло до 176, а их население в конце мандатного периода насчитывало 47 400 человек (около 23 000 членов).

По переписи 1983 года в Израиле насчитывалось 267 кибуцев, в которых жили около 116 000 человек — 69 000 трудоспособных членов и 47 000 детей и стариков. В еврейском населении Израиля жители кибуцев составляли в указанном году около трех процентов (до основания государства — семь процентов).

Пиковым стал 1989 год — 270 кибуцев с населением 129 000 человек.

Цифра нынешнего населения кибуцев, которую я нашел, — 160 000.

Поверх своего очевидного назначения — физического прокормления, кибуц был первым простейшим институтом будущего государства, который решал сложнейшую триединую задачу — иммиграции, устройства поселенцев на земле и самообороны. Сейчас, естественно, этим занимаются соответствующие государственные институты. Формула существования кибуцев уже иная. Какая?

Нам пора вернуться в Эйн-Геди. Но прежде — маленькое отступление.

Фото: Reuters

Бегство антисемита

Еду в автобусе, только не по Иорданской долине, а по родному Подмосковью, по радикально реконструируемому Калужскому шоссе. Пейзаж за окном заметно изменился. Рядом пожилой и очень грустный человек непрерывно смотрит в окно. Неожиданно он поворачивается ко мне с вопросом.

— Вы не знаете остановку Ракитки?

Увы.

— А сами Ракитки знаете?

Говорю, что для меня это только название.

— Вот еду туда. Там в Ракитках кладбище. И там с недавней поры моя жена.

Я внутренне сжался. Он продолжил.

— А когда-то в молодости, когда я только ухаживал за ней, мы прикатили в эти самые Ракитки на велосипедах.

Я молчал, не зная, как выразить сочувствие случайному соседу.

Видимо, у него была потребность выговориться. После паузы он сообщил мне, что работает (или работал) в издательстве «Правда». У меня уже готово было вырваться признание, что мне знакомо это издательство, 15 лет проработал в «Комсомольской правде» на заре журналистской карьеры. К счастью, не успел. Мой собеседник резко сменил тему.

— Олигархи развалили великую страну. Наконец-то это официально признано на самом верху. А я всегда это говорил.

Мой собеседник с удовлетворением пересказал какую-то недавнюю реплику Путина. Автобус притормозил на остановке, желающих сойти не было, и он быстро набрал скорость.

— Только ведь опять недосказано. И всего-то надо добавить одно слово: еврейские олигархи. Это евреи принесли в нашу страну капиталистическую революцию, которая нас доконает.

Я похолодел. В следующую секунду мой сосед всполошился. «Водитель! А что это была за остановка?» Оказалось, Ракитки. Оседлав любимого конька, бедняга проехал свою остановку.

Так и не начавшись, наша дискуссия закончилась — паническим бегством антисемита. Мне повезло. Я даже не успел сказать ему, что евреи повинны еще в одном чудовищном преступлении. Прежде чем принести в нашу богом отвергнутую страну разрушительную капиталистическую революцию, они принесли в нее Великую социалистическую революцию. Как же он мог пропустить такое?

Прейскурант бед, которые принесли евреи человечеству, неисчислимы.

Евреи «изобрели» социализм с его утопией равенства и бескорыстного коллективизма. И они «изобрели» капитализм с его ставкой на индивидуализм и прибыль. Самое смешное, что с этим можно не спорить. А в Израиле они еще опробовали конвергенцию. Странное дело, у них все получилось. Притом что все это они изобретали по нужде, можно сказать, от крайности. А может, именно поэтому и получилось.

Ну да, Шейлоки и фунт плоти — бренд от самого Шекспира. Торгаши, ростовщики — все то, чем было невозможно заниматься благородным людям феодальной эпохи. Кто же знал, что это вызревают первые роли на следующие несколько столетий? Что из этого родятся современные финансы, торговля, банковское дело. То есть вся рыночная экономика ХХ столетия. Мировой капитализм, если хотите.

И социализм тоже, оказывается, не такая и зряшная штука. Есть обстоятельства, которые надо преодолевать всем миром: войны, катастрофы, стихийные бедствия, отсталость. Когда приходится собрать волю и силы нации (социума) в единое целое. Правда, в «нормальные времена» он сам становится испытанием.

История и предыстория Израиля прекрасно иллюстрируют как то, так и другое.

Чем зарабатывать в раю?

Пора нам немножко ознакомиться с экономикой кибуца Эйн-Геди. Итак, они создали город-сад. Чем живут, однако, в этом райском месте сегодня, что сеют, жнут?

Ответ: ничего.

А как же зимние овощи, библейские продукты? Перестали. Невыгодно. Изменилась конъюнктура рынка.

Некоторый доход приносит маленький заводик минеральной воды — в Эйн-Геди есть свой источник. Но это не главное. Главные источники, простите за каламбур, совсем иные. Две великие М.

Масада. До нее рукой подать — 20 км. Потрясающее конкурентное преимущество — ни одного населенного пункта ближе нет. Сам бог предлагает многочисленным туристам остановиться здесь на ночь, чтобы утром со свежими силами отправиться на осаду легендарной крепости.

И Мертвое море — береговая линия просто в нескольких сотнях метров.

Так в Эйн-Геди появился гостиничный комплекс плюс бассейны, спа и все необходимое прочее. Деревня уютных номеров утопает в роскошном антураже буйной и диковинной зелени.

Эйн-Геди капитализировал свое местоположение. Он живет туризмом.

Уникальный кибуц? И да, и нет. Схожие перемены произошли повсюду.

В фундамент кибуца был заложен священный принцип: никакого наемного труда. От этого принципа отказались. На ключевые должности в Эйн-Геди нанимают по конкурсу. Конкурс международный.

Дал трещину принцип равенства — дифференцированная зарплата эффективней. Дома можно приватизировать. Дети растут дома. Ну и что, что это были святые заповеди? Святые заповеди не исчезают, просто переходят в статус лирических воспоминаний и национальной гордости.

При этом общая собственность осталась. Все имущество Эйн-Геди, его предприятия — гостиницы, спа-центр, завод — принадлежат членам кибуца на равных паях. Основные решения принимаются общим собранием. Есть коллективные формы выплат и вспомоществований тем, кто в этом нуждается.

Израильское чудо рукотворно. В буквальном смысле. Оно создавалось руками. Но больше — и чем дальше, тем больше — головой.

Быть может, граница, разделяющая социализм и капитализм, пролегает именно здесь. Руки диктуют коллективный способ производства. Голова — исключительно индивидуальный инструмент.

Израиль начинался как до мозга костей социалистический проект. Так диктовала нужда. Когда страна вышла на определенный уровень развития, первородный социализм стал критически тесен.

Еврейская утопия на земле ведет себя адекватно, она постоянно ревизуется. Она оказалась в высшей степени реалистична. В этом и состоит секрет ее успеха.

Оригинал

Опубликовано 29.07.2018  11:09

От редактора belisrael.info.

Приглашаем как туристов, так и жителей Израиля делиться впечатлениями о стране. Думаю, не все выскажутся с таким пафосом, как журналист из “Новой газеты”, особенно в отношении Шимона Переса. 

 

В. Рубінчык. КАТЛЕТЫ & МУХІ (77)

Шалом, ён жа мір! Тут за «прэзідэнцкі» шакалад з аўтографам-зычэннем бізнэсовец Аляксандр Машэнскі, «наш чалавек», выклаў 10 тыс. USD – хоць стой, хоць падай… Раней мне выпадала прасіць на друк ідышна-беларускіх кніг па 50-100 долараў, дык і тады калегі сп. Аляксандра круцілі носам. Калі хто раскашэльваўся, то «люд паспаліты».

А. Машэнскі (фота А. Несхадзімава для РБК) і яго прыз

Кажуць, грошы за супершакаладку пойдуць дзецям… Добра, калі так, дый увогуле не маю нічога супраць тутэйшага трэцяга прадпрымальніцкага саслоўя. Больш за тое, хацеў бы, каб яно, у рэшце рэшт, стварыла «сваю» палітычную партыю – дахадзяжная АГП з яе гумарным старшынёй на гэтую ролю не цягне 🙁 Пакуль жа, выглядае, гродзенская панчошная фірма фінансуе чужых палітыкаў – няйначай новы прэм’ер-міністр Італіі Джузэпе Контэ быў выбраны, каб прапіярыць вырабы «Conte» 😉

Попыт у Беларусі на партыйную сістэму, адрозна ад першых лукашэнскіх гадоў, цяпер ужо ёсць. У грамадстве па меры развіцця капіталізму – амаль паводле дзеда-Леніна – нарастаюць супярэчнасці і фармуюцца групы ціску. Аптымальнай сталася б двухпартыйная сістэма а-ля ЗША або Вялікабрытанія. Мазаіка а-ля цяперашні Ізраіль з яго крохкімі кааліцыямі, а пагатоў італьянская палітчахарда тут непамысныя, бо выдаткі на «згладжванне вуглоў» акажуцца завялікімі. У горшым выпадку зноў забуяе аднапартыйнасць з дэкарацыйнымі карлікавымі парцейкамі (зірнем на КНР).

Карацей, патрэбныя выбары ў «парламент» (зараз палата прадстаўнікоў – гэта квазіпарламент, але потым – хто ведае?) паводле прапарцыйнай сістэмы з досыць высокім прахадным бар’ерам, хіба 10%. Для ізраільскіх партый доўгі час ён сягаў 1% ад галасоў выбаршчыкаў, потым падвышаўся, але і цяпер, па-мойму, занадта нізкі (3,25%).

Cтратэгічная задача партый у РБ – пераключыць «знешні локус кантролю» на ўнутраны. Іначай кажучы, важна, каб грамадзяне (пераважная большасць…) паверылі ў свае сілы ды перасталі шукаць рашэнняў па-за межамі краіны. Як «правацэнтрысты» Губарэвіч, Лябедзька і Рымашэўскі з іх травеньскай выправай у ЗША. Ці як Лукашэнка ды яго паплечнікі, што занадта часта ківалі на сусветны эканамічны крызіс, злы Рассельгаснагляд etc.

«Аб’яднанне апазіцыі» ў адной суперпартыі – утопія; сёлета, у сувязі з адзначэннем 100-годдзя БНР і падзеямі вакол Курапатаў, гэта высветлілася канчаткова. Узбуйненне ж альтэрнатыўных сіл непазбежнае. Да 2020-га, году фармавання палаты прадстаўнікоў чарговага склікання, можна было б падрыхтавацца – зляпіць і раскруціць дзве магутныя партыі (два магутныя блокі?) «левых» і «правых», якія здолелі б правесці ў ПП НС па некалькі асобаў. Нават паводле мажарытарнай сістэмы і з улікам агульнавядомых «нюансаў» падліку.

Няхай бы левыя ў парламенце крытыкавалі Лукашэнку за адмену льгот і камерцыялізацыю сацыяльнай сферы, а правыя, са свайго боку, – за недастатковыя тэмпы прыватызацыі, паборы з прадпрымальнікаў і г. д. Спярша гэта можа выглядаць як гульня, пазней з лідараў блокаў вырастуць сапраўдныя палітыкі… I не прыйдзецца ўжо прыхільнікам перамен выбіраць паміж (Сірожам, Алегам – непатрэбнае закрэсліць) Гайдукевічам ды Таняй Караткевіч.

Ізноў жа, усё гэта падобна да ўтопіі, але праект хітры план ажыццяўляльны. Агулам, некаторыя ідэі з серыяла рэалізуюцца, хоць і ў скажоным выглядзе: расфармаваны Інстытут журналістыкі БДУ (дый інстытут псіхалогіі працуе з канца 2016 г. – у структуры педуніверсітэта; лепей бы самастойна ці пры тым жа БДУ), людзі ў Беларусі менш сталі бухаць, чым пазалетась. Пішуць, паводле ўжывання алкаголю краіна з 2-га месца пераехала на 27-е; з іншага боку, МУС РБ за першыя 5 месяцаў 2018 г. зафіксавала ажно 600 смяротных атручванняў, так што цешыцца ранавата.

А тут яшчэ адна песімістычная канстатацыя ад обер-кардыёлага: «Сярод жанчын за апошнія пяць год колькасць курчых павялічылася ў тры разы і складае 14%. Сярод мужчын [у Беларусі] паляць 46-52%». Паводле звестак 2016 г., Беларусь аказалася на 3-м месцы ў свеце па спажыванні цыгарэт (Ізраіль – у шостым дзясятку, і тым не менш каля 20 ізраільцаў паміраюць штодня ад хваробаў, звязаных з курэннем). Можа, хто і верыць, што курэнне памагае даць рады са стрэсам, а я не веру: паводле колькасці суіцыдаў Беларусь таксама ў 2016 г. была сярод першых у свеце (5-е месца, 26,2 выпадкі на 100 тыс. чал.; Ізраіль – у сярэдзіне, там 5,4 выпадкі). Анамія, выкрытая мудрым французам Эмілем Дзюркгеймам яшчэ пад канец ХІХ ст., – у рот ёй ногі…

За апошні месяц актывізаваліся «настаўнікі жыцця» для яўрэяў і беларусаў. Часткова гэта звязана з праблемай Курапатаў – у скандальную ўстанову харчавання «Поедем поедим» былі ўкладзены т. зв. «яўрэйскія грошы», што непакоіць не толькі Марата Гаравога, а і Зянона Пазняка. З. П. заявіў, што «ў Курапатах стаіць помнік габрэям, расстраляным энкавэдзістамі. Кансэрватыўна-Хрысьціянская Партыя – БНФ плянуе таксама паставіць там мэмарыяльны знак у памяць расстралянага менскага габрэйскага паэта Ізі Харыка».

У асяроддзі пратэстоўцаў загучала прапанова – запрасіць у Курапаты прэзідэнта Ізраіля Рэўвена Рыўліна (можа прыехаць у канцы верасня на адкрыццё трасцянецкага мемарыяла), падвесці да «народнага» помніка расстраляным яўрэям, каб госць пранікся… Асабіста я сумняюся, што з гэтага штось атрымаецца, але марыць не забаронена.

Перадача пра адносіны яўрэяў і беларусаў на «Белсаце» планавалася яшчэ ў красавіку… Выйшла ў эфір пару тыдняў таму ў рамках праграмы «Intermarium» пад шматабяцальнай назвай «Беларусы і габрэі: што насамрэч адбылося?» Нягледзячы на нелюбоў да польскага псеўдаліберальнага канала, мусіў паглядзець… На жаль, вядучы і рэдактары адпрацавалі на ўжо знаёмым узроўні. Чаго варты зачын: «Беларуская дзяржава… па-ранейшаму праводзіць гістарычную палітыку Савецкага Саюзу. Гісторыя габрэяў у Беларусі амаль не даследуецца». І што за трызненне далей? «Другая сусветная вайна цалкам справядліва прымусіла нас глядзець на масавыя забойствы ХХ ст. толькі як на трагедыю габрэйскага народу, толькі як на гісторыю габрэяў».

Абмеркаванне адразу ж скацілася ў заезджаную тэму, як нас называць: яўрэі, габрэі ці жыды. Мо’ каму гэта й цікава, мне – не (збольшага выказаўся на той конт у публікацыі яшчэ 2000 года). Ладна журналісты… Фальшывай выявілася і «арыя ізраільскага госця», што не дзіўна (пра «пана прафесара» гл. напрыклад, тут, тут і крыху тут). У яго яшчэ ўзялі асобнае інтэрв’ю: павярхоўшчына руліць. То слова «жыд» у БССР з афіцыйнай мовы выдалілі нібыта ў 1926 г. (насамрэч у 1925 г., і «БАН», г. зн. Беларускай акадэміі навук, тады не існавала, дзейнічаў Інбелкульт), то Лукашэнка апошні раз быў на «Яме» ў 2005 г. (насамрэч – у кастрычніку 2008 г.), то ў Лідзе – адзіная вуліца Шолам-Алейхема ў Беларусі (а як жа горад Рагачоў?) То кожны з былых прэзідэнтаў Ізраіля, народжаных тутака, называў сваю радзіму «не Беларуссю, а Усходняй Польшчай»… Шымон Перэс, які ў 1990-х двойчы наведаў нашу краіну, такі менаваў Беларусь сваёй малой Радзімай і ўласнаручна пазначыў на кнізе, што «Ізраіль нарадзіўся ў Беларусі», ды каго хвалююць факты?

Шыльда ў Вішневе, на месцы, дзе жыў Ш. Перэс. З’явілася ў 2013 г.

Парады адносна рэстытуцыі мелі б пад сабой грунт у пачатку 1990-х – там, здаецца, і «закансерваваўся» гісторык С-цкі. Пасля 20+ гадоў кіравання «адзінага палітыка» ясна, што маёмасць былых яўрэйскіх абшчын вяртаецца суполкам цяперашнім толькі ў выключных выпадках, калі ў дзяржавы не стае рэсурсаў юзаць будынкі старажытных сінагог… Нярэдка спаруды, вернутыя на перыферыі, «вылазяць бокам». Яскравы прыклад – Слонім, дзе амаль няма жыхароў-яўрэяў, але сінагогу ў 2000 г. перадалі на баланс Іудзейскага рэлігійнага аб’яднання РБ. У выніку, звыш 10 год рамонту ў ёй фактычна не вялося.

Што да разваг пра тое, ці з’яўляецца гісторыя яўрэяў Беларусі неад’емнай часткай гісторыі Беларусі – тут ужо не рэкамендацыя разбіць мур ілбом, а спроба ўзламаць адчыненыя дзверы… Даўно ўсе адэкваты разумеюць, што з’яўляецца, і няма цяпер такога, што «яўрэі ў Беларусі – самі па сабе, беларусы – самі па сабе». Інтэракцыі ідуць пастаянна, на розных узроўнях – часам незалежна ад «Чырвонага дома», часам з яго санкцыі.

На лакальным узроўні ў многіх дзяржаўных музеях усталяваныя стэнды, дзе гаворыцца пра яўрэяў (Пінск, Магілёў…). У школах ладзяцца конкурсы краязнаўчага характару з выхадам на «яўрэйскі тэмат» (паказальна, што ў Навагрудку адзін з школьных класаў у 2010 г. узяў сабе імя Джэка Кагана)… Райвыканкамы найчасцей не замінаюць захаванню памяці пра яўрэяў, а бывае, і падтрымліваюць. Амаль ва ўсіх раённых «Кнігах памяці», выдадзеных у 1990-х–2000-х гадах згодна з пастановай ураду, ёсць звесткі пра ахвяраў адпаведных гетаў, нярэдка і пра партызанаў-яўрэяў.

На ўзроўні нацыянальным – Дні памяці ахвяр арганізоўваюцца больш-менш рэгулярна, пачынаючы з 1993 г. Нямала ў іх казёншчыны (вось і зварот пра конкурс 2018 г. пад эгідай мінінфармацыі насцярожвае бюракратычным слэнгам), але ёсць і нешта жывое. У 2008 г., напрыклад, дзяржава дапамагла паставіць рад помнікаў і зняць дакументальны фільм, узнагародзіла медалямі былых вязняў гета, падпольшчыкаў – чым кепска?

Даўно не вымагае празмерных высілкаў апублікаваць артыкул (ці некалькі), прысвечаны яўрэям, у навуковым/навукова-папулярным выданні. Нябожчык Рыгор Рэлес друкаваў матэрыялы пра яўрэйскіх пісьменнікаў у часопісе «Полымя» (1995–1996), я расказваў пра сінагогі Беларусі ды ідышных паэтаў у «Родным слове» (2005), Фелікс Баторын агледзеў яўрэйскую літаратуру Беларусі ў розных нумарах газеты «Літаратура і мастацтва» (2015)… «Яўрэйскі спецвыпуск» міністэрскага часопіса «Маладосць» (№ 4, 2016) таксама пра нешта сведчыць. Як і тое, што Нацыянальны мастацкі музей ахвотна ўключае мастакоў-яўрэяў (Якаў Кругер, Натан Воранаў…) у серыю «Славутыя мастакі з Беларусі».

Ясная рэч, праблем & шурпатасцей у становішчы яўрэяў Беларусі было і ёсць гарою, пра што безліч разоў пісаў (тут, тут, тут, тут…). Але за 40 з чымсьці мінут тэлепраграмы ўдзельнікі прымудрыліся не заглыбіцца ні ў адну з рэальных праблем. ¯\_(ツ)_/¯

Не хадзіце, дзеці, на ТV гуляць! 🙂 І яшчэ бачу, што беларусістыка ў Ізраілі па-ранейшаму мадзее. Канстатаваў гэта 7 год таму ў зборніку «На ізраільскія тэмы», паўтара года таму ў «Катлетах…» Мала што мяняецца. Перакананы, што ў кітайскіх універах даследуюць беларускую сітуацыю куды глыбей, чым у Тэль-Авіўскім, таму і поспехі на тутэйшым рынку ў выхадцаў з КНР значна большыя. Ізраільскі ж партнёр «Белсату» даводзіць, што «развіццё беларуска-ізраільскіх адносінаў вельмі тармозяць арабскія краіны». Тыповы казус знешняга локусу кантролю, ці, прасцей кажучы: «кепскаму танцору…»

Як пазначаецца «тэрыторыя ўплыву». Гродна, май 2018 г. На люку з гербам горада, вырабленым у дзясятках экземпляраў, – надпіс па-кітайску, але ні ідыша, ні іўрыта... Для даведкі: у 1816 г. у Гродне жылі 8422 яўрэі (85% насельнікаў), у 1859 г. — 10300 яўрэяў (53%), у 1887 г. — 27343 (68,7%), у 1897 г. — 22684 (48,4%), у 1910 г. — 31055. Нават 80 год таму яўрэяў сярод гараджанаў была амаль паловатрохі болей, чым кітайцаў.

«Вольфаў цытатнік»

«Людзі, на жаль, у нас як бы пазбаўлены памяці. Яны як бы згадзіліся з тым, што памятаць не трэба, і гэта ўсё роўна, што грузіць сябе… Гэта ўмова такога папулісцкага рэжыму, як наш. Усё спрашчаецца. І першы элемент спрашчэння – гэта страта памяці» (Глеб Паўлоўскі, 12.06.2018).

«Няма такога дыктатара, які б не гукаў пра асаблівы шлях краіны”, бо гэта галоўны довад для падтрымання веры ў рэжым… Ідэялагічныя локшыны маюць за мэтавую аўдыторыю толькі ўнутранага спажыўца… На самай справе ў Беларусі зусім не ўнікальная, а хрэстаматыйная дыктатура з заканамерным фіналам у перспектыве» (Андрэй Вардамацкі, dw.com)

Вольф Рубінчык, г. Мінск

15.06.2018

wrubinchyk[at]gmail.com

Апублiкавана 15.06.2018  13:21

70 YEARS OF THE STATE OF ISRAEL! / ГОСУДАРСТВУ ИЗРАИЛЬ – 70!

How it was at the beginning / Как было в первые годы

On the cover of the album published by LIFE: Young Israelis stand in a wagon at a collective settlement in the Plain of Sharon, waiting to be transported to work in nearby fields. Next 16 photos are taken from the same album / На обложке альбома, изданного редакцией журнала «LIFE»: молодые израильтяне из коллективного поселения ждут, когда их отвезут на полевые работы в долине Шарон, aka Саронская долина. Далее – фото из этого же англоязычного альбома (Copyright 1962 by Time Inc.).

Proud soldier in the welldrilled Israeli army is one of thousands of women serving on active duty / Гордая девушка-солдат в хорошо вышколенной израильской армии – одна из тысяч женщин-военнослужащих.

In one of bustling Tel Avivs numerous cafés, Israeli youths while away talking amiably over coffee, a favourite pastime / В шумном кафе, коих много в Тель-Авиве, израильская молодежь любит коротать вечера, дружески беседуя за кофе.

Touring school children in Jerusalem gaze at the 16-foot bronze menorah (ritual candelabrum) donated by the British Parliament to Israels parliament / Школьники-экскурсанты в Иерусалиме глазеют на пятиметровую бронзовую менору, подаренную израильскому Кнессету британским парламентом.

Gay awnings that clamp down over the ubiquitous little sun porches are a household necessity in hot and humid Tel Aviv / Ярко раскрашенные навесы над повсеместными мини-террасами – необходимость в жарком и влажном Тель-Авиве.

Crisp suburb of Tel Aviv has characteristic rows of threestory apartment buildings separated by narrow air spaces / Для раскидистых пригородов Тель-Авива характерны ряды трёхэтажных жилых зданий, теснящихся друг к другу.

Coastal resort of Herzliya is dotted with new luxury hotels whose suntanned guests radiate an aura of deep comfort. The town has begun to thrive in the past few years, as wealth increases and the spirit of austerity gradually weakens / Прибрежный курорт Герцлия усеян новыми шикарными гостиницами, посетители которых излучают ауру безмятежности и комфорта. Город расцвёл несколько лет назад (т. е. ближе к концу 1950-х – В. Р.), когда в Израиле прибавилось денег, а дух самоограничения начал слабнуть.

Carrying their supplies and rations, a family newly arrived from Tangier moves into the shack awaiting them in a Negev village / Семья Недамов, новоприбывших из Танжера (Марокко), вселяется в хибару, приготовленную для них в одном из посёлков пустыни Негев.

Being treated by the village nurse, one of the Nedams gets antibiotics for her eyes. Eye disorders are common among North African immigrants. Picking cotton gives Nedam a chance to earn some money. In Tangier, Nedam, who is 42, worked as a carpenter / Медсестра посёлка закапывает антибиотик девочке из семьи Недамов. Глазные болезни – обычное явление у олим из Северной Африки. Справа – сорокадвухлетний глава семьи собирает хлопок. В Танжере г-н Недам работал плотником.

On the road in Jerusalem. Sabras (native-born Israelis) race home from the Hebrew University campus / Иерусалим, сабры едут домой из кампуса Еврейского университета.

Ben-Gurion’s protégé, popular ex-army head Moshe Dayan (with eyepatch) has served as Agriculture Minister. With him is Deputy Defense Minister Shimon Peres. Minister of Education Abba Eban served for many years as Israels eloquent spokesman at the U.N. / «И Перес такой молодой…» 🙂 Слева – замминистра обороны Шимон Перес и протеже Бен-Гуриона, министр сельского хозяйства Моше Даян, справа – министр образования Абба Эбан, экс-представитель Израиля в ООН.

At his home in Tel Aviv, Ephraim Ben Arzi, managing director of El Al Airlines, takes early breakfast out of doors. He is brigadier general in the Israeli Reserve, one of many managers recruited from the military / Эфраим БенАрци (бригадный генерал резерва, директор авиакомпании «ЭльАль») завтракает у себя дома в ТельАвиве. Многие топ-менеджеры набираются в Израиле из военных.

New buildings rise rapidly on the Mediterranean coast where the new port of Ashdod is being laid out to handle the Negev desert’s increasing mineral exports. In Israels first 13 years, 24 new towns were constructed / На строительстве нового ашдодского порта, который необходим для вывоза на экспорт минералов из Негева, благо их добыча растёт. За первые 13 лет независимости Израиля было построено 24 городских поселений.

Copper refinery in the desolate Negev processes ore from deposits unworked since King Solomon’s time. Much of the copper is earmarked for export to Japan / Медный завод в глубине Негева обрабатывает руду, чего в этой местности не делалось со времен царя Соломона. Большая часть меди экспортируется в Японию.

Dead Sea salts are dug up in chunks from the bottom of an evaporation pond. They are turned into potash, used Israel’s growning fertilizer and glass industries / Соли Мёртвого моря выкапываются со дна прудаиспарителя. Затем из них вываривается углекислый калий, используемый для производства удобрений и в стекольной промышленности.

Fragile flakes of papyrus are examined by Israeli archaeologist Yigael Yadin (left) and scroll expert James Biberkraut / Хрупкие обрывки пергамента исследуют израильский археолог Игаэль Ядин (слева) и специалист по свиткам Мёртвого моря Джеймс Биберкраут.

Children at an Orthodox religious school learn to read / Дети в религиозной школе учатся читать.

Compiled and adapted by WR / Подготовил В. Р.

* * *

BONUS: photos by Wolf Rubinchyk / Бонус: фото от В. Рубинчика

Squares in Petah-Tikva (summer 2017) / Площади в ПетахТикве (лето 2017 г.).

published on May 13, 2018  21:57 / опубликовано 13.05.2018  21:57

***

Our work deserves your support / העבודה שלנו ראויה לתמיכה שלכם

Напоминаю о необходимости и важности финансовой поддержки сайта.
Текст на русском и как это сделать, читайте внизу этой публикации  

В. Рубінчык. КАТЛЕТЫ & МУХІ (70b)

Белы дзень! Ахвоты працягваць ненавукова-фантастычны серыял бракуе як ніколі (абленаваўся?), але ж за некалькі дзён падсабралася кур’ёзаў ды смяхотаў, таму вырашыў урэзаць дадаткова-пабочны выпуск… А дарэчы, у «калегаў» з evrei.by з’явіўся анонс, які лічу патрэбным перакласці на белмову і прапанаваць нашай публіцы:

* * *

Мерапрыемства да Міжнароднага дня памяці ахвяр Халакоста

Перад Міжнародным днём памяці ахвяр Халакоста ў вёсцы Парэчча пройдзе мерапрыемства, прысвечанае вязням гета і Праведнікаў свету.

У гады Другой сусветнай вайны 40 яўрэйскіх дзяцей уцяклі з Мінскага гета. Уратавалі дзяцей жыхары вёскі Парэчча. На знак падзякі за гэты подзвіг былыя малалетнія вязні гета Мая Крапіна і Фрыда Рэйзман у 2000 годзе ўсталявалі помнік Праведнікам Свету – усім тым, хто ўратаваў яўрэйскіх дзяцей у перыяд Халакоста.

Мая Левіна (Крапіна) і яе ратавальніца Настасся Хурс; Фрыда Рэйзман

24 студзеня мы разам ушануем памяць ахвяр Халакоста і Праведнікаў Свету – жыхароў вёскі Парэчча, якія здзейснілі сапраўдны подзвіг.

ПРАГРАМА СУСТРЭЧЫ:

12-30, помнік Праведнікаў Свету, в. Парэчча:

– Мітынг з удзелам дыпламатычных прадстаўнікоў, супрацоўнікаў дзяржаўных і грамадскіх арганізацый і СМІ.

– Памінальная малітва (кадыш).

14-00, Раённы краязнаўчы музей, г. Мар’іна Горка:

– «Урок памяці» – сустрэча былых вязняў гета і Праведнікаў Свету з навучэнцамі школ.

– Адкрыццё экспазіцыі, прысвечанай Міжнароднаму днём памяці ахвяр Халакоста.

– Урачыстае запальванне свечак у памяць пра шэсць мільёнаў бязвінных ахвяр.

Мерапрыемства падрыхтаванае Мінскім дабрачынным грамадскім аб’яднаннем «Гілф», Іудзейскай рэлігійнай абшчынай г. Мінска «Бэйс Ісроэль», МДГА «Дыялог», «The Together Plan» (Беларусь-Вялікабрытанія).

Падрабязнасці ў каардынатара праекта МДГА «Гілф» Курдадзэ Тамары Сямёнаўны. Маб. тэл. +375293646019.

* * *

Нягледзячы на казённае слоўца «мерапрыемства», можа атрымацца штосьці кранальнае… Выпадак з «вёскай Праведнікаў» не адзінкавы ў гісторыі Другой сусветнай, ды не ў кожную такую вёску праз 75 гадоў завітваюць уратаваныя.

Пра абяцаныя цікавосткі. Як выявілася, «першы беларускі партал» не здольны карэктна прадказаць надвор’е нават на колькі гадзін уперад. Прагноз ад 16.01.2018, 11:29 (і як было насамрэч):

Памыліцца на 4-6 градусаў па Цэльсію трэба ўмець… І не першы раз падобнае. Калі плануеце наведаць якое мерапрыемства на адкрытым паветры, раю аддаць перавагу хоць бы сайту openweathermap.org – там 16 студзеня амаль не памыліліся 🙂

Крыху перабольшыць будучы мароз усё ж лепей, чым прыменшыць.

Амаль гэткі ж паводле важнасці кур’ёз – ліст ад нейкай Рэгіны Л., няюнай настаўніцы з Паставаў, якая «на 100% супраць» заснавання ў РБ універсітэта з адной беларускай мовай навучання. Допіс, адрасаваны «паважанаму Паўлу Ізотавічу» і змешчаны на сайце «ягонай» газеты, настолькі бязглузды і паранаідальны, што не варты абмеркавання па сутнасці. Тым не менш яго кінуліся абмяркоўваць «вялікія палітыкі», у тым ліку экс-старшыня БНФ. Адна мілая спадарыня даслала адказ у рэдакцыю аж на дэпутацкім бланку. Як на мой одум – чарговая праява ВІПР

Кур’ёзна, што імя Якубовіча ўжо другі раз асацыюецца з лістом «не для публікацыі», які ў рэшце рэшт фігуруе на старонках газеты. Першы быў у 2011 г., калі ў «СБ» «усплыў» зварот тагачаснага галоўнага рабіна Іудзейскага рэлігійнага аб’яднання РБ, грамадзяніна ЗША Аўраама Бенянсона («Не нужна нам, евреям, другая власть»). Выявілася, рэбэ пісаў не Якубовічу, а свайму прэзідэнту Абаму – нехта перадаў цыдулу ў рэдакцыю без ведама Бенянсона… Тым не менш р. Аўром не стаў публічна пратэставаць, калі ўбачыў сваё прозвішча, памножанае на 400 тысяч.

Дагэтуль не цямлю, што выйграў «галоўны яўрэйскі саюз» ад пралазу П. І. Якубовіча ў праўленне (або як яно ў іх завецца – каардынацыйная рада?) Сімвалічны капітал? Ды ён спрэс таксічны. Грошы? Дык непадобна, каб іх дадалося; газета «Авив» летась ажно двойчы выйшла накладам па 200 ас., і з афіцыйным сайтам саюза праблемка…

Звышкаштоўнае інтэрв’ю з прэзідэнтам Шымонам Перэсам, быццам бы ўзятае Ізотавічам у 2007 г., не дайшло да чытачоў і праз дзесяцігоддзе. Год таму я быў заўзятым аптымістам 🙂

Вяртаючыся да тэмы «нацыянальнага ўніверсітэта»: у колах, блізкіх да Таварыства беларускай мовы, ідэя мусоліцца бадай 20 гадоў. На сайце таварыства доўга вісела (дый сёння вісіць :)) інфа пра тое, што «створана і працуе ініцыятыўная група па арганізацыі Беларускага нацыянальнага універсітэта, у склад якой уваходзяць 68 найаўтарытэтнейшых дзеячоў беларускай навукі і культуры». Група з 68 асоб – калі, вядома, яна хоць раз рэальна збіралася – была б знаходкай для брытанца Сірыла Паркінсана, які паўжартоўна разважаў: «Трэба высветліць аптымальную колькасць членаў камітэта. Шуканая велічыня ляжыць недзе паміж 3 (калі немагчыма сабраць кворум) і 21 (калі арганізм пачынае гінуць)».

Летась кіраўнік суполкі Алег Трусаў усё ж дамогся рэгістрацыі т. зв. універсітэта «Альбарутэнія», але неспадзяванка ў тым, што назва была ўжо занятая фірмай, якая вырабляе… надмагільныя помнікі. Чакаюцца новыя сюрпрызы і выдаткі; іх арганізатары спадзяюцца пакрыць за кошт спонсараў, цана пытання – 7-8 мільёнаў долараў на год. Будучыя студэнты таксама мусяць плаціць.

Тым часам з афіцыйнага сайта ТБМ нямала цікавага можна даведацца. Напрыклад, пра тое, што сп. Трусаў, які, паводле пэўных крыніц, пакінуў капітанскі мосцік 29.10.2017 на карысць Алены Анісім, – старшыня «па сённяшні дзень», што распрацавана «Стратэгія развіцця беларускай мовы ў ХХ [sic] стагоддзі» 🙂

Ніхто, здаецца, i не сумняваўся, што спн. Алена працуе ў «парламенце» дужа-дужа плённа 🙂 🙂

Не, я не супраць універсітэта з беларускай мовай навучання. Адно сумняюся, што зараз яго ствараюць «апантаныя і прабіўныя» ((C) З. Бандарэнка) людзі, для якіх вынік больш істотны, чым працэс. Ужо ж «сабралі» мільён подпісаў пад маніфестам 2014 г. у абарону незалежнасці…

Яшчэ міні-прыкол. Пастаянны аўтар газеты ТБМ «Наша слова», мовазнавец Павел Сцяцко ўнёс у спіс «Прозвішчы Беларусі» пад п. 1035 такую інфу (№ 1 «НС» за 2018 г.): «Рубінчык (Вольф) – вытвор з суфіксам -чык ад антрапоніма Рубін і значэннем “нашчадак названай асобы”: Рубін-чык. ФП: рубін (апелятыў з двума значэннямі 1) “каштоўны камень чырвонага колеру”; 2) “рабін” (духоўны кіраўнік вернікаў у яўрэйскай рэлігійнай грамадзе) – Рубін (мянушка, потым прозвішча) – Рубінчык».

Усе іншыя даступныя мне даведнікі па антрапаніміцы сцвярджаюць чамусьці, што прозвішча наша паходзіць ад біблійнага імя Рэувен (Рувен, Рубін) 🙂

Тым часам не спяць у шапку ідэйныя (?!) апаненты БНФ і ТБМ… Працуе сайт «Тэлескоп», дзе на мінулым тыдні з’явілася карцінка:

Тыповы прыклад «чорнага піяру»: змяшаць апанентаў Лукашэнкі з тымі, хто пад акупацыяй менаваў Гітлера «асвабадзіцелем». На 120% упэўнены, што пахмурныя людзі са здымка не маюць дачынення і да Беларускай Народнай Рэспублікі, якой у сакавіку споўніцца 100 гадоў. І – так, без яе не было б савецкай Беларусі ў 1919 г., а хутчэй за ўсё, і сучаснай беларускай дзяржавы.

Напэўна, за такую падачу матэрыялаў, як на «Тэлескопе», не судзяць, але руку рэдактару я б не паціснуў і ў разведку з ім не пайшоў. Як ні дзіўна (насамрэч не дзіўна), Леў К. – і доктар філасофскіх навук, і начальнік навукова-даследчага аддзела ў дзяржаўным універсітэце культуры і мастацтваў. Ён перакананы, што без агульнарускай свядомасці беларусам будзе кірдык. Усё б нічога, але «даследчык» паклёпнічае на ахвяр бальшавісцкай улады, во як 19.01.2018: «Язэп Лесик охотно включал в белорусский литературный язык всевозможные полонизмы, а также навязывал нашему народу несвойственное для белорусского языка произношение, употреблявшееся только в среде ополяченной шляхты в Белоруссии». NB: сталіноідны міф пра Я. Лёсіка (1883–1940) як паланізатара беларускай мовы абверглі звыш 25 гадоў таму – у прыватнасці, мовазнавец Сяргей Запрудскі ў часопісе «Нёман», № 6, 1991 (а потым ён жа ў зборніку «З гісторыяй на “Вы”» – вып. 2, 1994).

Дзівакі з «першай беларускай газеты» ваююць то з прыватным барбершопам «Чэкіст» (акурат як у старой показцы – «чаму перарабляць сістэму трэба, пачынаючы з цырульні?»; Шэндэровіч згадаў тут), то з «чарнасоценскім» расійскім інфармагенцтвам (насамрэч «Рэгнум» далёкі ад «веры і цара»; гэта хутчэй лявацкі сайт, не ультраправы). Без меры цешацца з вышыванак, etc. Тым часам «філосафы» тыпу К. спакойна рыхтуюць сабе змену за кошт грамадства… «А можа, так і трэба?»

Яшчэ адзін уладальнік доктарскай ступені, гісторык Алесь Б., вычварыў нешта больш канструктыўнае: павесіў шчыт з даведкай пра Валожынскую ешыву (і рэкламай сваёй аграсядзібы, як жа без яе!) там, дзе яму дазволілі.

Пазнавальна… Дарма што сказ «Учитывая многочисленность важных религиозных и светских деятелей, происходящих из Воложинского района (из Вишнева, Ракова, Ивенца) и близость Налибокской пущи, давшей спасение от нацистов тысячам евреев-партизан 2-й мировой войны, Воложин и район, еврейская община которых в 1941-43 гг. потеряла около 6.000 человек и прекратила свое существование являются важным местом национальной памяти евреев Беларуси и всего мира» дачытае да канца не кожны. Агулам, турыстычна-палітычныя праекты Алеся – не для слабых на нервы. За тое яго і любяць 🙂

А гэта – новаствораны мінскі «Мур лямантаў» для індывідуальных прадпрымальнікаў. «Кажуць, у шчыліны паміж блокамі можа ўмясціцца ваша дэкларацыя», – дасціпнічае гарадскі інтэрнэт-партал. Адзіная нестыковачка: на іўрыце напісана «Hakotel hamaaravi», г. зн. «Заходні мур», а Уручча – на ўсходзе Мінска…

Міністр замежных спраў РБ з яго заявайПерамовы па Украіне можна перанесці хоць у Антарктыду») – той яшчэ «гукапераймальнік». Пэўна, чытаў мой даўні артыкул пра сёгі… («Японія ды Кітай ад Беларусі далёка, але ж сапраўдны homo ludens хоць у Антарктыду паедзе, каб знайсьці годнага партнэра»). Так трымаць, Валодзя 🙂

Яшчэ запрашаю пасміхнуцца над тым, як расшыфравалі запіс размовы з Уладзімірам Вайновічам вузкія спецыялісты з расійскай радыёстанцыі «Эхо Москвы». Аказваецца, апавяданне Вайновіча пачатку 1960-х гадоў «Хочу быть честным» – не аб прарабе, а «про рабби» 🙂 🙂

* * *

Працэс «рэгнумаўцаў» у Мінгарсудзе, які цягнецца другі месяц, – ужо не кур’ёз, а дзікая сумесь спраў Дрэйфуса (французскі афіцэр, як і беларускія публіцысты, быў не самай прыемнай асобай у сваёй краіне) і Сіняўскага & Даніэля. Паводзіны ж «экспертак» прымушаюць згадаць Свіфта з яго лапуцянскай акадэміяй, дзе сляпым даручалася змешваць фарбы для жывапісцаў: «Праўда, на маё няшчасце, яны не вельмі ўдала давалі рады, дый сам прафесар пастаянна рабіў памылкі. Навуковец гэты карыстаецца вялікай падтрымкай і павагай з боку сваіх сабратоў».

Cправа налева: Д. Алімкін, Ю. Паўлавец, С. Шыптэнка. Снежань 2017 г.

Зычу падсудным скарэй выйсці на свабодку. Яны вольныя «тапіць» за еўразійскую інтэграцыю і весці прарасійскую прапаганду; мы не ў стане вайны з Расіяй, дзеянне артыкула 33 Канстытуцыі ніхто не прыпыняў. Зміцер Левіт, чытач belisrael.info з Нью-Ёрка, дзён 10 таму даводзіў, што апраўдальны вырак дасць сігнал тутэйшым бюракратам, якія адмовяцца ад «мяккай беларусізацыі»… Магчыма-то наадварот: наяўнасць зацятых ідэалагічных канкурэнтаў раскатурхае чыноўнічкаў, і «мяккая», лалітычная беларусізацыя (тыпу білбордаў на вуліцах: «Ма-ма = мо-ва. Любіш маму?») стане больш «зубастай». А ў прынцыпе, я ніколі не падпарадкоўваў сваё жаданне размаўляць і пісаць па-беларуску волі нейкіх «слуг народу», прызначаных або самазваных. Дый мала хто падпарадкоўвае.

Вольф Рубінчык, г. Мінск

21.01.2018

wrubinchyk[at]gmail.com

Апублiкавана 21.01.2018  20:20

***

Ад Вiктара Жыбуля: “Добры дзень, шаноўны Вольф! З цікаўнасцю прачытаў “Катлеты і мухі”. Вёска Парэчча, у якой усталяваны помнік Праведнікам свету, – гэта, можна сказаць, мае родныя мясціны. Недалёка адтуль – вёска Міжылішча, дзе стаіць хата маіх продкаў і куды я звычайна езджу на летні адпачынак. А ў Парэччы ў мяне пахаваныя дзед, бабуля, прадзед, прабабуля і нават прапрадзед і прапрабабуля“.  23.01.2018  19:11

Ждем Павла С. на свежем воздухе

11 октября прямо на минской улице задержан Павел Константинович Северинец – литератор, политик, бывший лидер незарегистрированного «Молодого фронта». В свои 40 лет он, пожалуй, рекордсмен по числу отсидок среди оппонентов нынешней власти на территории РБ. Павла в который раз отправили отбывать 15 суток на переулок Окрестина, а мы ждем его освобождения.

Павел с невестой, Ольгой Шилак. Они поженились в 2013 г.

Узник – автор нескольких книг. Одну мы представляли читателям в июне с. г., а сегодня публикуем отрывок из другой, более ранней. Правда, полагаем, без такой «знаменитости», как мафиози Суховлянский (Меир Лански), народ вполне обошелся бы… Организаторы «Дней еврейской культуры» в Минске, похоже, с нами не согласны, но это их проблемы.

Павел Северинец

ЕВРЕЙСТВО

…Беларусь? И после этого вы будете говорить мне, что у вас нет родственников в Израиле?..

Из Беларуси происходят лидеры сионистского движения и львиная доля руководителей восстановленного государства Израиль – три президента и шесть премьер-министров. Еврейская диаспора Беларуси возродила древний иврит, сделала государственным языком идиш и придумала эсперанто, основала «Моссад» и известнейшие еврейские школы – иешивы – а также дала миру десятки знаменитостей, деятелей и гениев планетарного масштаба.

Евреи («жиды», «жидове») появились в Беларуси еще в Средневековье – их хорошо организованные и влиятельные кагалы с XIV в., располагая привилегиями от великих князей, занимались коммерцией и ремесленничеством. «А сыны Израилевы расплодились и размножились, и возросли и усилились чрезвычайно, и наполнилась ими земля та». (Исход 1:7)

Европейский перекресток. Невиданная толерантность. Натуральная духовность. Богатый и уютный край. Беларусь? Да просто земля обетованная! По мере того, как в тогдашней Европе в результате крестовых походов, эпидемии чумы и разгула мракобесия евреи начали подвергаться всё более сильному гнёту, центр тяжести еврейского расселения понемногу перемещался с Германии на восход, через Польшу к ВКЛ – благословенному Ханаану, где текут молоко и мёд.

В XV–XVI вв. миграция приобрела массовый характер: на белорусских землях осели десятки тысяч евреев. Беларусь Золотого века своими ушами слышала и своими глазами видела, как исполнялось Божественное обещание евреям: «Я благословлю благословляющих тебя» (Бытие 12:3)

Беларусь получила дар великого исторического значения. На протяжении последних столетий, до восстановления еврейской государственности, как раз здесь, в Сердце Европы, и был Израиль! Миллионы евреев век за веком концентрировались на территории бывшего Великого Княжества.

…И что, теперь вы тоже будете спрашивать у меня, почему белорусская история так напоминает Библию?..

В XIX – начале ХХ вв. ограниченные имперской чертой оседлости евреи составляли основное население белорусских городов. Минск, Могилёв, Брест, Витебск, Гомель, Пинск, Мозырь были еврейскими на 50-80%! В Воложине, Мире, Слониме, Слуцке действовали самые известные в мире иешивы – иудаистские университеты. Сюда, к знаменитым раввинам и толкователям Талмуда того времени съезжались учиться евреи из США, Германии, Англии. Беларусь выполняла роль огромного резервуара, где приумножались силы для возрождения народа, избранного Богом.

Беларусь – вторая родина еврейства, не больше, не меньше. Феномен еврейского рассеяния, который пытаются стыдливо не замечать до сих пор, на самом деле искрит и сияет в белорусской национальной идее в полную силу. Блестящие имена, плеяды талантов, вездесущие фамилии с белорусской семантикой на Западе и Востоке – от классических Рабиновича и Кагановича до Гомельского, Слонимского, Слуцкой, Шкловского или Могилевера, по которым можно изучать географию Беларуси, – выкристаллизовались здесь, в стране тихой, светлой и прозрачной, в сфере высокой духовной концентрации.

Звездный час белорусского еврейства, пик его трагедии и национальный триумф – ХХ век. Беларусь буквально взорвалась еврейской пассионарностью. С плодовитостью библейских патриархов она рождала:

— Художников с мировым именем: Марка Шагала, Хаима Сутина, Соломона Юдовина, Льва Бакста;

— Классиков еврейской литературы: Менделе Мойхер-Сфорима, Изи Харика, Моисея Кульбака;

— Фантаста Айзека Азимова, философа Соломона Маймона, скульптора Заира Азгура, писателя Змитрока Бядулю;

— Иегуду Бен-Элиезера, воссоздавшего иврит, и Людвика Заменгофа, который изобрел эсперанто;

— Лидера религиозного сионизма Меира Бар-Илана из Воложина; основателя Всемирного Сионистского Конгресса Наума Гольдмана из Вишнево, основателя еврейского движения в России Шмуэля Могилевера, председателя Еврейского агентства и Всемирной сионистской организации Арье Дульчина из Минска;

— Исера Харэла (Изю Гальперина), отца «Моссада», который сумел добыть и передать в ЦРУ доклад Хрущёва о развенчании культа Сталина еще до хрущевского выступления на ХХ съезде КПСС;

— Михаила Грузенберга, в 1941-49 гг. главного редактора Совинформбюро, і Семёна Косберга, основного конструктора советских космических двигателей…

…И что, вы скажете мне, что это не наши люди?!.

Белорусские евреи – это суперзвезды западной цивилизации. Норберт Винер, основатель кибернетики – из семьи белорусских эмигрантов. Давид Сарнов, руководитель Радиокорпорации США, советник Эйзенхауэра и патриарх современной медиа-индустрии – с Минщины. Изя Бейлин, он же Ирвинг Берлин, автор «God Bless America», музыки для 19 мюзиклов, 18 кинофильмов и 282-х популярнейших хитов США – из Могилёва. Лауреат Нобелевской премии Аарон Клуг – зельвенский. Давид Меир-Суховлянский – основатель Лас-Вегаса, «самая загадочная фигура американской мафии», который ни разу не попадался в тюрьму и стал прототипом для Майкла Корлеоне из «Крёстного отца» Марио Пьюзо – гродненский. Легенды Голливуда Кирк Дуглас с сыном Майклом Дугласом – могилёвские!

Белорусское еврейство породило бомбы всемирной революции – Павла Аксельрода из Шклова, редактора «Искры» и председателя партии меньшевиков; Григория Гершуни из Минска, создателя боевой организации эсеров; Алeксандра Парвуса из Березино, главного финансиста и издателя партии большевиков, а вдобавок и Фанни Каплан из Речицы, которая председателя этой партии чуть не отправила на тот свет выстрелами из револьвера, а ещё пятерых из девяти основателей РСДРП…

…Ну вот, как всегда: евреи снова во всем виноваты!..

Гитлеровский нацизм пытался уничтожить белорусский Израиль. Пепел Тростенца, Минского гетто и десятков фашистских концлагерей до сих пор стучит в Сердце Европы.

И все-таки – страница истории человечества, достойная Нового Завета! – именно Беларусь сыграла ключевую роль в чудесном воскресении Израиля, предсказанном Библией. После почти двухтысячелетнего блуждания по миру, притеснений на чужбине, веков антисемитизма и кошмара нацистского геноцида богоизбранный народ вернулся на Святую Землю. Первый президент Израиля, Хаим Вейцман, из Мотоля, Залман Шазар – из Мира, Шимон Перес – из Воложина; премьер-министры Ицхак Шамир, Ариэль Шарон, Голда Меир, Менахем Бегин, Шимон Перес, Ицхак Рабин (последние трое – еще и лауреаты Нобелевской премии мира) – родом из Беларуси! Их начинаешь узнавать по неуловимому генетическому коду: большинство «литовских», «русских», «польских» и «советских» евреев – носители возвышенной, светлой, одухотворенной белорусской ментальности.

Когда читаешь Библию, наполненную благословениями и проклятиями израильскому народу, перебираешь невероятную и драматическую историю белорусского еврейства – каждое имя, каждый образ, каждое пророчество открывает перед тобой Беларусь. Это затрагивает лично. Это заставляет вздрагивать. Это пронизывает до ощущения явной родственности.

Впрочем, мы давно об этом догадывались. Таки правда, каждый из нас, белорусов, хоть немного, да еврей!

Из книги «Люблю Беларусь» (2009), перевод с белорусского В. Р. В оригинале этот текст опубликован также здесь, в другом переводе на русский – здесь.

Из комментариев на «Белорусском партизане»:

Kasneryk Piotr А ещё земляк Павлика (Шапиро с Витебщины), переехав в Палестину, создал первый киббуц (колхоз) в 1909 г. (29.05.2015).

Яковлевич Короче, понимать статью надо так. Все евреи, но не все признались. (30.05.2015).

Николай Касьянчик Павел, всем сердцем поддерживаю тебя. Евреи – наши люди, без них Беларусь осиротела, увы, навсегда… (31.05.2015) Когда бываю в Беларуси, то всегда заглядываю в местечко Озаричи, где во время последней войны чудом выжил мой больной тифом отец, тогда подросток. Так вот – до войны это было типичное и немаленькое еврейское местечко. В 60-70-е годы я тоже еще застал там немного потомков библейского Авраама – и в Калинковичах, в Мозыре… А сейчас о прежнем присутствии наших белорусских евреев напоминает только кладбище. Грустно… (04.06.2015).

ursusm Шимон Перес родом из Вишнево, а не из Воложина. Репатриировался в 11 лет в 1934 вместе с семьей. Дед его раввин, оставшаяся родня и евреи вишневского гетто были сожжены в амбаре (вики неправильно пишет, что в синагоге) на окраине Вишнево (деревня Галянова) в 1942 году. По поводу «влияния еврейства» на белорусов могу сказать на примере того же Вишнева (провел здесь все летние каникулы в 70-80-ых), что на данный момент и нынешнее поколение местных жителей, оно равно 0. Вишнево как еврейское местечко исчезло практически полностью, даже на памятнике написано «советские граждане». Коммуняки, да и местные белорусы развалили и разворовали все оставшееся после уничтожения евреев имущество. Даже крылечек цементных от еврейских домов уже не осталось. Кладбище еврейское уже повторно (в 90-ые местные чистили за плату от израильтян) заросло бурьяном и никому не нужно. По словам старожилов, «жыды» жили весьма обособленно, были хитрыми и умелыми торгашами (в отличие от крестьян белорусов). Так что отношение к ним было весьма специфическое (тем более, что лавочники отпускали товар в кредит). И в конце, как сравнение: в Десятниках, это в сторону Гольшан от Вишнева, находится военное кладбище времен первой мировой войны. Создано немцами, но похоронены там и солдаты противника. В совдепе все было запущено, закрыто зарослями. В 90-ые немцы взяли процесс по восстановлению кладбища под контроль, хорошо заплатили и сейчас это исторический памятник в хорошо поддерживаемом состоянии. А израильтяне все приезжают киношку поснимать, побухать на природе под чутким руководством белорусиков работников посольства (01.06.2015).

16 лет назад…

02.11.2001 Геннадий БАРБАРИЧ, БелаПАН

ПАВЕЛ СЕВЕРИНЕЦ НАМЕРЕН ДОБИТЬСЯ ЕЖЕГОДНОГО ПРОВЕДЕНИЯ В БЕЛАРУСИ ДНЯ БОЙЦОВ СОПРОТИВЛЕНИЯ

Минск, 2 ноября. Лидер «Маладога фронту» Павел Северинец намерен добиться учреждения в Беларуси Дня белорусских бойцов сопротивления, подпольщиков и партизан. Об этом он заявил 2 ноября сразу же после того, как был осужден судом Московского района Минска к 10-суточному административному аресту за проведение акции 26 октября. Эта несанкционированная акция была приурочена к 60-летию публичной казни фашистами группы минских подпольщиков. Акция была разогнана милицией, а более десятка ее участников задержаны и наказаны арестами и штрафами.

Реакцию белорусских властей на антифашистское мероприятие Павел Северинец назвал «дикой». «Это показывает, что белорусский режим остался тем же самым, не изменился, – заявил Северинец. – Более того, он продемонстрировал в этот день всю свою сущность… Думаю, что этот день, 26 октября, который “Малады фронт” отмечает второй раз, на следующий год мы постараемся сделать общенациональным днем памяти бойцов сопротивления, подпольщиков и партизан. Такого дня в партизанской Беларуси пока нет. И эту традицию мы намерены заложить. Тем более что режим показал свое отношение к теме борьбы с фашизмом. Складывается впечатление, что эта тема, эти параллели являются опасными и разрушительными для него. И потому на “Малады фронт” пришелся такой грубый и циничный удар».

Опубликовано 24.10.2017  16:16

Life is like a miracle (3) / (החיים כמו נס. שמעון גרינהויז (3

(English text is below)

  סוף, התחלה והמשך  

לפני המלחמה, הייתי רק בכיתה א‘ או ב‘ , הלכתי ללמוד אצל הרב, אבל מיד אחרי המלחמה, הלכתי ישר לכיתה ז‘. לא ידעתי טוב את השפה הרוסית,  הייתי אומר “שתי גברים” …  במקום “שני“. בישראל, ילדים מדברים כך, משלוח מעורב, אין בזה שום דבר נורא, אבל באמצע שנות ה-40 צחקו עליי מאוד בבית הספר. כאשר פתחתי את הפה שלי בכיתה, היה כזה צחוק שאפילו מכיתות אחרות באו לראות. הייתי היהודי היחיד בכיתה, ובמתמטיקה תמיד הייתי חזק. אחרי חודש או חודשיים, התחלתי לשלוט בשפה והתחלתי אפילו ללמד את חבריי. היה מורה אחד למתמטיקה שהגיע מהחזית. הוא אהב לשתות. לפעמים הוא היה עושה טעויות, אבל אני הייתי מתקן אותו בכל הכבוד – זה היה בידור נהדר. החברים שלי היו אומרים, “ובכן, סיימון – תיגש לתקן את השגיאות שם.“

https://i0.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2256.jpg?resize=621%2C466

סיימתי את חטיבת הביניים הבלארוסית. רוסית נלמדה בה רק כמקצוע. בשיעורים קראנו את שיריהם של יעקוב קולאס וינקי קופלה. סיימתי את לימודיי עם מדליית זהב, זה נתן לי את ההזדמנות להיכנס ללא בחינות לאוניברסיטה. הלכתי לאוניברסיטת המדינה הבלארוסית לפקולטה לפיסיקה ומתמטיקה, ובמקביל למדתי משפטים. המכון למשפטים היה קרוב יותר לפארק צ‘ליוסקינטסב, כעבור כמה שנים צורף מוסד זה לאוניברסיטה, והפך לפקולטה.

   https://i1.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2276.jpg?zoom=2&resize=274%2C372 

שמעון גרינהויז בשנת 1949 יחד עם אימו ליד האנדרטה בקראסנה ( 1950 ).

אני זוכר שני שחקני שחמט ששיחקו ללא לוח, והחליפו בקול רם את המהלכים ביניהם. תמיד עקבנו אחריהם והקשבנו לאיך שהם משחקים. אחד מהם, כך נראה, היה רב אומן איזק בולסלבסקי.

סיימתי שתי פקולטות בהצטיינות. קיבל מלגה; אני, כסטודנט מצטיין, קיבלתי העלאה של 150%.

באותה תקופה בברית המועצות היה טוב, מי שהיה מסיים את הפקולטה למשפטים בהצטיינות התקבל מיד לעבודה או במשרד התובע או במשרד הפנים – לא עם השכר הגבוה ביותר, אבל גם לא הנמוך ביותר. אבל היתה גם אנטישמיות חזקה … אני זוכר כשהתחלתי ללמוד משפטים, רוב המורים היו יהודים וליברלים … התזה המרכזית שלהם היתה זו: “אפשר להגן על כל פשע, הוא יכול היה להיות יותר קשה“. בסוף, כשהייתי כבר בקורס הרביעי, כולם נעלמו. הגיעו פרופסורים שקשורים לביטחון המדינה. תמיד צחקנו על עמדתם: “תנו לנו בן אדם, וימצא עליו מאמר“.

אז הבנתי שאני לא אצליח לעשות קריירה בשום משרד ממשלתי, כי אני יהודי, וזה “פשע” ,הוא מורכב על ידי העובדה כי ההורים שלי – הקפיטליסטים, והבורגנים … אבי, כפי שאמרתי קודם, היה איש עסקים ואמי רוזה עבדה במשק בית, אבל הקדישה הרבה מזמנה לעזרה לעניים. לפני המלחמה, חיילים יהודים ששירתו בעיירה הצבאית היו מגיעים אלינו לארוחת צהריים וערב. אני זוכר, גם, את בני הישיבות שהיו באים. אמא עבדה קשה מאוד עם קבוצה של נשים שעזרו לאוכלוסייה. לאחר המלחמה, היא עבדה במשך שנים רבות בבית חרושת לשימורים בקראסנה – כעובדת פשוטה. אחיה ומשפחתה – מדוקשיץ, היו עשירים מאוד. אבל היא אהבה את הרעיונות הקומוניסטיים, גם כשהגענו לישראל.

החלטתי שאני אהיה מורה, והלכתי ללמד באזור שבו לחמתי כפרטיזן. בין איליה ווילייקה. לא היו שם מסילות ברזל ולא אוטובוסים, ביצות בכל מקום. תלמידים הגיעו בחורף דרך היער, הלכו 10 ק“מ, לפעמים בשלג עד המותניים  …

https://i2.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2280.jpg?zoom=2&resize=312%2C286

נסיעה לבית ספר בחורף על המשאית, שנת 1955

בשנת 1956 היתה מלחמת סיני בישראל. אני זוכר שהלכנו לפגישות שבהן היינו צריכים לגנות את התוקפים. אבל הבטתי בתמונות הטנקים הישראליים, והנשמה שמחה.

ב -1957 התקיים במוסקבה פסטיבל הנוער. אני זוכרת שהגענו מבלארוס לראות את הישראלים, רק להאחז בבגדיהם, לשמוע את דבריהם … ואז הבנתי שאין לי מקום בברית המועצות, למרות שאני אזרח סובייטי. יכולתי לנסוע לפולין, שם שלט בכל גומולקה. אבל לא היו לי מסמכים המאשרים כי יש לי אזרחות פולנית.

מבלארוס היה קשה לצאת לחו” ל. הלכתי לווילנה, התחתנתי שם חתונה פיקטיבית והגשתי ניירות. בראדושקוביצ‘י כתבתי למפקד המשטרה מכתב שאני אזרח פולני, והוא חתם עליו, והעביר אותו לווילנה. זה היה בשנת 1958. קולונל של משרד הפנים העביר את הבקשה למעלה, אבל היא חזרה, נשלחה שוב לראדושקוביצ‘י לאימות. נתנו כסף למפקד המשטרה, הוא בדק אותה שוב, העביר אותה – ובסוף השנה קיבלנו אישור ועברנו. בפולין הייתי בערך שנה וחצי, שם הורשנו, אמי ואני לעלות לישראל. עד שההיתר הגיע, אני עבדתי כאינסטלטור בחברת “ג‘וינט” על הגבול עם גרמניה. היו . בתים מאבן. הורו לי לקדוח חורים – לפעמים זה לקח שבוע שלם לקדוח חור אחד, עד כדי כך הקירות היו חזקים. אני נחשבתי לתלמיד של אינסטלטור פולני, בשבילו זה היה טוב, הוא קיבל תשלום על זה.

בפברואר 1960 הגעתי לישראל, בידע של מאה מילים בלבד בעברית. הלכתי לאולפן. היו לי דודות בקיבוצים עין חרוד ויפעת, אז לקחו אותנו לשם (ליפעת – אותי ואת אמי, זה בצפון, בין נצרת לעפולה). נתנו לנו דירה קטנה, וכמעט שלא גרתי שם, הייתי במעונות באולפן בגבעתיים. למדתי ארבעה חודשים, ואז עברתי קורס מיוחד במינוח פיסיקלי-מתמטי. הייתי יכול לעבור קורס למשפטים ולהיות עורך דין בישראל, אבל משום מה לא הלכתי על זה. גם בברית המועצות לא עבדתי כעורך דין. התחלתי ללמד ב -1960, קיבלתי דירה בפתח תקווה … והתחלתי לעבוד בבית הספר, בכמה בתי ספר. הדירה היתה 30 או 35 מטר ברחוב יצחק שדה. לא ידעתי את כל המילים , אבל התקבלתי טוב, התלמידים עזרו לי. אצלי בכיתה היו מעט מאוד ילדי עולים. אולי 3-4, מתוך 30-40.

התחלתי לעבוד בבית ספר טכני, לא בגימנסיה, שנקראה “עמל“. המנהל היה גם מרוסיה, כמו רוב המורים. הרגשתי כאילו אני ברוסיה. עבדתי גם בגימנסיה, לימדתי פיסיקה. בשלב זה הם בנו כור אטומי – לא בדימונה, אלא בנחל שורק. על חוף הים. כדי להוליך שולל, הם אמרו לכולם שזה מפעל טקסטיל … והמדינה בחרה 10 בתי ספר בארץ כדי ללמד שם פיזיקה גרעינית. נראה שהמפקח אהב איך אני מלמד, או שהתלמידים היו טובים, וגם בית הספר שלנו נבחר. הלכנו כל שבוע לשם, לאתר הבנייה, והטכנאים והפרופסורים הסבירו, נתנו משימות ועבודות במעבדה. בפעם היחידה בחיי ראיתי איך בונים מרכז גרעיני, איך מזריקים דלק.את כל זה הראינו  לתלמידים. נפרדנו טוב מאוד, והתלמידים התנהגו בצורה מאוד מכובדת באתר הבנייה.

אחרי כמה זמן אני מקבל מכתב מטעם המפקח לפיסיקה, שהיה בן 80, והוא אומר כי התנהגתי כמו בריון, הפרופסורים והלבורנטים נפגעו ממני ושהתלמידים שלי שברו הכלים … ראיתי שחור בעיניים. אני חושב לעצמי: “מה עליי לעשות?” חשבתי: אני אחזור לראות את פרופסורים והטכנאים, אנחנו הרי התחבקנו איתם  כאשר סיימנו את הפרקטיקה … לא היה אז תחבורה ישירה, נסעתי לרחובות, ומשם הלכתי ברגל לתחנת הכח הגרעינית … ואז שרות  “ש.ב” עצר אותי. לא נתנו לי אפילו לדבר עם אף אחד, הם חשבו שמצאו מרגל מרוסיה! שני סוכנים של השירות החשאי, בדיוק כמו בסרטים:  אחד טוב ואחד רע. אחד מהם כאילו עוזר לך והשני מאיים … ובסוף היום הם שברו אותי, כבר חשבתי לחתום על כל מה שרצו, הייתי מוכן לאשר שהכל נכון. אבל הם כנראה פנו למישהו יותר בכיר, והוא אמר להם, “תעזבו אותו.” ובערב, הם שחררו אותי, “הסוכן הטוב” ליווה אותי, והוא אמר: “אני מציע לך להתרחק מכאן. אם תתקרב לפה אתה תעלם והמשפחה שלך לא תראה אותך שוב. “

לא ידעתי מה לעשות, איך להיות בבית הספר? הלכתי למנהל וסיפרתי לו את כל הסיפור, בלי לדעת אם הוא קיבל עותק של המכתב מהמפקח. המנהל אומר: “אתה יודע מה, אני מאמין לך. בואי נשלח לו מכתב“. לא ידעתי לכתוב, אז הוא בעצמו כתב ושלח. המפקח גר בחיפה, במשך זמן רב לא היתה תשובה. יום אחד אומר המנהל:“אני עצמי אסע אליו“. הוא נסע, הם לקחו את המסמכים עם המפקח, וזה מה שהם מצאו. שם המשפחה שלי הוא גרינהויז, והם בילבלו אותי עם איזשהו גרינברג מקיבוץ שהגיע למרכז לא מוכן … וקיבלתי מכתב בהתנצלות, אותו אני שומר עד עכשיו.

אני תמיד אומר את זה ומספר איך הגורל בעבודה עשוי להיות תלוי באמון של הבוס שלך… אנחנו חייבים להאמין לאדם. ומה יכול היה להיות? הייתי מפוטר – ושום מקום אחר לא היה לוקח אותי.

אחר כך התמניתי לסגן מנהל (מחנך כיתה), וכשהמנהל פרש התמניתי במקומו. לא רציתי להיות מנהל בכלל, זה היה טוב בשבילי לעבוד כמחנך כיתה. המנהל התעניין יותר בנושאים פוליטיים, אחיו היה אחד האנשים הקרובים ביותר למנחם בגין, כמעט החבר הכי טוב. וגם כשהייתי מחנך כיתה, ביצעתי בפועל תפקידים רבים של מנהל, אבל לא קיבלתי שום כבוד או עונש על זה. אבל המורים, כנראה, היו מרוצים ממני, אז הם כתבו מכתב למשרד החינוך…

כשהוזמנתי לראיון, כנראה התנהגתי קצת בחוצפה. כי לא חשבתי על התפקיד: אם הם ימנו אותי למנהל – אז טוב, אבל אם לא, אז לא. ובכל זאת הם מינו אותי. זה היה ב -1978, ובמשך 20 שנה עבדתי כמנהל.

כשלקחתי את בית הספר “עמל ב“, היו בו כ -300 תלמידים, כשעזבתי את התפקיד היו בו 1500. עשיתי דברים מסוכנים: אם אפשר היה לפתוח מחלקה חדשה, תמיד הייתי מוכן לכך. ביקשתי רשות ופתחתי אותה.

https://i0.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2293.jpg?resize=621%2C561

בכיסא המנהל

הייתי ביחסים מאוד טובים עם התלמידים. בכיתה הייתי מאוד נוקשה, דיקטטור. אבל אני דיקטטור ליברלי – נתתי לתלמידי לנשום! והם חייבים להקשיב לי, אני חייב תמיד לראות את זה. אני לא מבין איך יכול להיות משמעת רעה לתלמידים. אצלי, הם תמיד חייבים לשבת, לא יכולים לדבר, אני צריך לראות את העיניים שלהם, אחרת אני לא מרגיש טוב .

כמנהל, המשכתי ללמד. בנוסף לשיעורים, ניסיתי לעזור לתלמידים, הם תמיד הצטופפו במשרדי, המזכירה הביאה להם קפה. כשפרשתי, לא היה לי יום בלי עבודה. התחלתי לעבוד כמורה ועד היום אני עובד. כבר יותר משישים שנה.

https://i2.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2309.jpg?resize=405%2C515

ביחד עם נשיא המדינה שמעון פרס. גם בעלי אותו שם וגם נולדו באותה המדינה.

חשבתי שאלוהים וגורל כבר עזבו אותי – הם היכו אותי בי כל כך  חזק… אבל הם לא עזבו אותי. בני גיל חלה ברצינות בגיל 13 והוא נלחם 20 שנה במחלה. היה לו גידול במוח – לא ממאיר, אלא תוקפני. הוא עבר ניתוחים בקנדה ובישראל … הוא הצליח לסיים את לימודיו בבית הספר  ובאוניברסיטה. הוא הבין מאוד במחשבים: הוא פתח חברת “היי-טק” ברמה בינלאומית עם חבריו. ביומו האחרון הוא עדיין נתן הוראות לעובדים. חברה זו קיימת עד עצם היום הזה.

https://i1.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2299.jpg?resize=621%2C627

 

בשבילי מחלתו היתה גרועה עוד יותר מאשר המלחמה. אבל אני מרגיש שהוא נמצא איתי כל הזמן. אני תמיד מתייעץ איתו על מה שאני אדבר. שנתיים לאחר מותו, חליתי בסרטן -הרופאים אומרים שזה בהשפעת מותו. אבל הגורל או אלוהים עשו את זה כך שהמחלה התגלתה לפני החגים, בפסח. באותו זמן הכנתי את התלמידים במתמטיקה ברמה הגבוהה ביותר. ומיד ביום החופשה הראשון עשו לי ניתוח – ארוך, שבע עד שמונה שעות.

אחרי הניתוח התעוררתי מהר מאוד. הלכתי לרופא שניתח אותי, לשאול מה התחזית. הוא אמר: “תחזית טובה מאוד – 50% נותרים בחיים“. כאשר קמתי בתוך יומיים, הוא נראה לא מרוצה, הוא אמר: “אתה כזה… לא רזה, לא צעיר, זקן, איך קמת כל כך מהר?” בהתחלה, היו הרבה תרופות. בשעה שבע עברתי כימותרפיה, ובשמונה אשתי לקחה אותי  לעבודה. זה היה בשנת 2003. מאז כל שישה חודשים אני הולך להבדק, הרופא נותן מכתב … אני מסתכל על המכתב הזה כאילו זה אישור לעוד שנה של חיים.

עכשיו אני עובד שישה ימים בשבוע. אני מגיע לבית הספר בשבע ורבע – הלימודים מתחילים בשמונה וחצי … אני עוזר לתלמידים לפתור בעיות במתמטיקה. לכולם יש את הטלפון שלי, הם מתקשרים אליי גם אחרי תשע בלילה, אנחנו פותרים בעיות, הם יכולים לשאול שאלות עד חצות. אישתי לא מרוצה, כמובן. אני הולך לישון בדרך כלל ב-1 בלילה, ואני קם בחמש וחצי בבוקר. אני מניח שאני כמו גמל ביחס לשינה. כשהייתי באוניברסיטה, לא ידעתיי כמעט כלום  שבוע לפני הבחינה. שותפיי צחקו: “מה, אתה לא יודע את זה” יכולתי לשבת במשך 80-100 שעות – לא ישן, לא אוכל, רק שותה ולומד, לומד, לומד … שלושה ימים לפני הבחינה, הגעתי לרמה של חבריי,  ויומיים לפני הם כבר התאספו סביבי, ואני לימדתי אותם.

https://i2.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2257.jpg?resize=300%2C225 https://i1.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/IMG_20170623_114807.jpg?resize=300%2C225

דיפלומוט, פרסים, תעודות הוקרה ומתנות אישיות של שמעון גרינהויז

כאשר אני עושה בחינות, אני בודק הכל באותו יום. עד הבוקר אני כבר מכניס למחשב את הציונים . התלמידים מתעוררים – וכבר יודעים כמה הם קיבלו.

https://i2.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2318.jpg?resize=619%2C468

עם הספורטאים הצעירים

פעם בית הספר שלנו זכה באליפות העולם בכדור יד (בין בתי הספר, כמובן). ולא, התלמידים לא עוסקים הרבה בשחמט כרגע. הרבה זמן הם מבזבזים על מחשבים ואלקטרוניקה. הם כותבים תוכניות לבניית רובוטים.

מה הסיפור עם הבית משפט?

כן, שלוש פעמים תבעו אותי ההורים. פעם הלכנו עם התלמידים לסיור לסיני, החבר‘ה התגלצ‘ו מהר תלול, והמורים עמדו בתחתית, לא אפשרו להם להגיע לכביש המהיר. אז לא הייתי עדיין מנהל, אבל הייתי בין המורים האלה. בחור אחד נפגע בראשו, חוליותיו זזו. הלכתי אליו לבית החולים, כי הרגשתי אשמה. הבחור טופל במשך זמן רב, ואז הלך לאוניברסיטה, אבל לא הצליח לסיים – ההשלכות של הפגיעה נתנו את אותותיהם. כילד, הוא התאמן כדורעף; ההורים ראו הכנסות של שחקן כדורעף מפורסם וביקשו מבית הספר לשלם לו 10% מההכנסות. זה נגמר בכלום.

בפעם השנייה תלמיד אחד מסיים את הלימודים, כיתה י ‘(אצלנו 10 שנות לימוד) יצר קשר עם קבוצה של גנבים. הוריו לא נתנו לו להתראות עם “החברים” האלה, אז הוא תלה את עצמו. תבעו אותנו, כך הם אומרים, שהתעלמנו – מזה שהוא לא הגיע לבית הספר במשך 40 יום (למעשה, הוא החמיץ 40 שעות לימוד ).

והמקרה השלישי, כאשר התלמידים נסעו למקום כלשהו עם ארגון נוער, ואחד מהם נהרג מפגיעת מכונית. לא היה לי שום קשר לזה, אבל נראה שלעורכי הדין יש צו כזה – לתבוע את בית הספר ואת המנהל. בפעם הזאת, אפילו לא הופעתי בבית המשפט.

מה עוד היית רוצה לגלות?

לפני כמה שנים הגענו לקראסנה. אני חושב, שאחרי שעזבתי לישראל, באתי לבלארוס שלוש פעמים, פעם אחת עם המשפחה שלי. כן זה נכון, אני הזמנתי אנדרטה חדשה לקורבנות השואה בקראסנה. מי שיישם אותה, שם את האנדרטה גם בעיירה.

https://i1.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2272.jpg?resize=284%2C234 https://i1.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2308.jpg?resize=307%2C234

בבלארוס במהלך הצילומים לסרט ; ליד האנדרטה בקראסנה

נפגשתי עם שגריר בלארוס בישראל, אי שם בשנת 2001. גם אביו היה פרטיזן, השגריר עצמו סיפר לי על כך.

https://i1.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2312.jpg?resize=372%2C207  https://i1.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2304.jpg?resize=220%2C203

פולין 1995; הדלקת נר בהר הרצל

השתתפתי במצעד החיים הראשון בפולין. לפני מספר שנים, נבחרתי להדליק משואה ביום השואה – בירושלים (בחרו שישה אנשים). וגם השנה קיבלתי את הפרס “על  מפעל חיים“. הנשיא-העניק, ומסר לי אותו שר החינוך נפתלי בנט. בפעם הראשונה ניתן פרס כזה למורה. לפעמים הוא ניתן לפרופסורים או למדענים.

https://i0.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2311.jpg?resize=275%2C224 https://i1.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2315.jpg?resize=329%2C224

ראש הממשלה עם שמעון גרינהויז; בטקס פרס הנשיא

אני לא עוקב מקרוב אחר מה שקורה בלארוס. אבל אני שומר על קשר עם מורה בבית ספר בקראסנה. לפעמים אנחנו מדברים בסקייפ, או שהיא מתקשרת בערב. שמה אלה שידלובסקיה. היא שלחה לנו ספר של סרגיי סטאריקביץ‘.

https://i0.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2305.jpg?resize=361%2C206  https://i1.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2321.jpg?resize=252%2C205

.שמעון עם מורים ותלמידי בית הספר בקראסנה; כותבת א. שידלובסקיה

בני הבכור טל נולד ב -1963. הוא סיים את הגימנסיה בתל אביב, הלך ללמוד בטכניון הנדסה … הוא שירת במודיעין, בעל דרגה גבוהה, אבל הוא פרש כבר לפני יותר מ -20 שנה  לגמלאות. הוא בודק מעליות ומנופים. אשתו צילה היא עורכת דין בעירנו, מוצאה מטורקיה. יש להם בן ובת.

https://i2.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2294.jpg?resize=308%2C465  https://i2.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2297.jpg?zoom=2&resize=287%2C462

צילה וטל. בנם גיא ובתם עמית

בני ניר, יליד 1971, מהנדס אלקטרוניקה, בוגר אוניברסיטת תל אביב, עובד בחברתפנסוניק, מספק ציוד מחשבים לארגונים גדולים. אשתו ענבל היא רופאה, עובדת במרפאת תל-השומר, אביה ממרוקו, לאמה שורשים בהונגריה. יש להם גם בן ובת. משפחתם גרה בגבעתיים.

https://i2.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2301.jpg?resize=329%2C254  https://i2.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/SAM_2302.jpg?resize=271%2C255

ניר זוכה לדרגת רב סרן; נורית בזמן שרותה הצבאי

הבת נורית נולדה בדיוק במלחמת יום כיפור (1973), וליזה ילדה אותה במרפאה שלה. התקופה הייתה מדאיגה, הם ציפו שיהיו פצועים רבים. האחות הבכירה שואלת: “מה, גם את הגעת עכשיו על הראש שלי?“, והאישה – שהיא עצמה מיילדת – עונה: “אני אעשה הכל בעצמי“. בעלה של בתי הוא עופר בר, אבותיו הגיעו גם הם ממדינות שונות (רומניה, מרוקו). יש להם שלושה ילדים. אני רוצה במיוחד לציין את נכדתי יעל, שלומדת בכיתה ג ‘, אבל כבר מכירה את המחשבים היטב ועושה לי מצגות.

איך עברתי את כל מה שעברתי במלחמה, ואחר כך? אני עצמי לא יודע. לא, לא האמונה באלוהים עזרה. עבדתי קשה וחשבתי הרבה על קרובי.

https://i2.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/IMG_20170623_115120.jpg?resize=294%2C392  https://i2.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/IMG_20170623_115114.jpg?resize=293%2C391

https://i1.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/IMG_20170623_120919.jpg?resize=300%2C225 https://i1.wp.com/belisrael.info/wp-content/uploads/2017/07/IMG_20170623_123102.jpg?resize=300%2C225

הקליט וולף רובינצ’יק לטובת האתר

Belisrael.info

נ.ב.

ממערכת האתר

Belisrael.info

אנחנו מחכים לסיפורים שלכם ממפגשים עם אנשים מעניינים, שיש להם סיפורים משפחתיים שונים וכתבות אחרות ובבקשה לא לשכוח מהפרוייקט הגדול שלנו לשנה הבאה כשנחגוג 10 שנים לאתר ו-70 שנה למדינת ישראל. ביחד נוכל לעשות הרבה. אנחנו מחפשים מתרגמים מתנדבים לתרגום טקסטים מעניינים מרוסית לאנגלית ולעברית. תשלחו הצעות לדואר

Amigosh4@gmail.com

בסוף אפריל 2018 בקראסנה ( בין מינסק למולודצ’נו ), יתקיים טקס לכבוד 75 שנה להריסת הגטו. בין המארגנים- מורה להיסטוריה מקומית, אלה שידלובסקאיה, לטקס מתכנן להגיע שמעון גריהויז עם משפחתו. אנחנו מזמינים להגיע לקראסנה את תושבי בלארוס וכמו כן גם מדינות אחרות, כולל ישראל. ניתן לארגן טיולים בבלארוס ובליטא למשתתפים.

לשאלות בכל נושא ניתן לפנות בדואר

Amigosh4@gmail.com

המקור ברוסית

(Igor Shustin) תרגום על ידי איגור שוסטין
פורסם 14.10.2017 04:51
_____________________________________________________________________________________________
***

The Shimon Greenhouse’s story (3)

(end, beginning and continuation

Before the war, I was only in first or second grade, and for a short time I studied with a rabbi, but immediately after the war, I went straight to seventh grade. I did not know well the Russian language. In Israel children often confuse inflections and cases, and that is only natural, but in the mid-1940s my environment laughed at me very much at school. When I opened my mouth in class, there was such a laugh that even other classes came to see. I was the only Jew in the class, and in mathematics I was always strong. After a month or two, I began to master the language and even started teaching my friends. There was one mathematics teacher who came from the front. He liked to drink. Sometimes he made mistakes, but I corrected him with all due respect – it was great entertainment for all. My friends would say, “Well, Simon – go and fix the errors there.”

I graduated from a Belarusian-language middle school, and there I learned Russian only as a part of curriculum. In the classes we read the poems of Yakub Kolas and Yanka Kupala. I finished the school with a gold medal, this gave me the opportunity to enter university without exams. I went to the State University of Belarus to the Faculty of Physics and Mathematics, and at the same time I studied law. The Institute of Law was closer to the Cheluskintsev Park in Minsk, and a few years later this institution was attached to the university and became a faculty.

Shimon Greenhouse: in 1949; with his mother near the monument in Krasnaye (1950).

I remember two chess players who played without a board, and exchanged loudly the moves between them. We often followed them and listened to how they played. One of them, it seems, was the grandmaster Isaak Boleslavsky.

I finished two faculties with honors. I received a scholarship; as an outstanding student, I had a 150% raise.

At that time in the Soviet Union was a custom, according to which those who graduated from the law faculty cum laude were immediately accepted to work in the prosecutor’s office or the Interior Ministry – not in the highest positions, but not in the lowest, either. But there was also strong anti-Semitism… I remember when I entered the Institute of law, most of the teachers were Jews and liberals… Their main idea was: “You can protect any crime, it could have been more difficult.” In the end, when I was in fourth year, everyone disappeared. Professors of state security came. We always laughed at their position: “Give us a man, and we will find him guilty for something.”

Then I realized that I would not succeed in making a career in any government office because I am a Jew, and this was a “crime”, aggravated by the fact that my parents were capitalists… My father, as I said before, was a businessman, and my mother Rosa kept the house, but she also devoted much time to helping the poor. Before the war, Jewish soldiers who served in the military town came to us for lunch and dinner. I also remember yeshiva students who came. My mother worked very actively with a group of women who helped the population. After the war, she worked for many years in a cannery of Krasnaye as a simple worker. Her brother and her family from Dokshitsy were very rich. But she liked the Communist ideas, even when we came to Israel.

I decided that I would be a teacher and went to teach in the area where I fought as a partisan. Between Ilya and Vileyka. There were no railroads or buses, swamps everywhere. Pupils had to go in the winter through the forest, to overcome 10 km, sometimes in the snow till the waist.

A trip to school in the winter, 1955

In 1956 there was the Sinai Campaign in Israel. I remember going to meetings where we had to “condemn the aggressors.” But I looked at the pictures of the Israeli tanks, and my soul was happy.

In 1957 the international youth festival was held in Moscow. I remember that we came from Belarus to see the Israelis, just to hold on to their clothes, to hear their words… and then I realized I had no place in the Soviet Union, even though I was a Soviet citizen. I could go to Poland, where Gomulka ruled at that time. But I had no documents confirming that previously I’d been a Polish citizen.

From Belarus it was difficult to go abroad, so I went to Vilnius, I arranged a fictitious marriage, and I submitted papers. I wrote to the police chief a letter that I was a Polish citizen, and he signed it and transferred it to Vilnius, but my petition was rejected. The request was sent to Radashkovichy for confirmation, we gave money to the police chief, he checked it again, passed it on – and by the end of the year we received a permit and went away. In Poland I was for about a year and a half, then my mother and I were allowed to immigrate to Israel. I worked as a plumber in a company assisted by the “Joint” commitee on the border with Germany. There were stone houses all around, and I was instructed to drill holes. I was considered a student of a Polish plumber, for him it was good, he got paid for it.

In February 1960 I came to Israel with only a hundred words of Hebrew. I went to an ulpan. I had aunts in kibbutzim Ein Harod and Yifat, so they took us there (to Yifat, me and my mother, in the north, between Nazareth and Afula). They gave us a small apartment, and I rarely came there. I went to an ulpan with dormitory in Givatayim. I studied for four months, and then I took a special course in physical-mathematical terminology. I could take a law course and become a lawyer in Israel, but for some reason I did not go for it. I did not work in the Soviet Union as a lawyer either. I started teaching in 1960, I got an apartment in Petah Tikva… and I started working at school, in several schools. The apartment was 30 or 35 meters on Yitzhak Sadeh Street. At that time I did not have enough Hebrew words, but I was well received, the students helped me. In my class there were very few immigrant children. Maybe 3-4 from 30-40.

I started working in a technical school, not in the gymnasium, which was called “Amal”. The principal was also from Russia, like most teachers. I felt like I was in Russia. I also worked at a gymnasium, taught physics there. At this stage Israel built an atomic reactor – not in Dimona, but in Nahal Sorek, on the shore. To deceive enemies, they told everyone it was a textile factory… and the state chose 10 schools in the country to study nuclear physics there. The supervisor seemed to like how I was teaching, or, maybe the students were good, anyway our school was also chosen. We went to the construction site every week, and the technicians and professors explained, gave assignments and lab work. For the only time in my life I saw how a nuclear center was being built, and how to inject fuel. We parted very well, and the students behaved very respectably at the construction site.

After a while I got a letter from an 80-year-old physics inspector who wrote that I had behaved like a bully, the professors and the Laboratory technicians had been hurt and my students broke some tools… I saw black in my eyes. I thought to myself, “What should I do?” I decided: I would go back to see the professors and technicians, because we embraced them when we finished the practice… There was no direct transportation, I went to the streets, and from there I walked to the nuclear power station… Then the “Shin Bet” organization stopped me. They did not even let me talk to anyone, they thought they had found a spy from Russia! Two agents of the Secret Service, just like in the movies: one good and one bad. One of them seems to be helping you and the other threatening… And at the end of the day they broke me, I was already thinking about signing whatever they wanted, I was willing to confirm that everything was true. But they probably turned to someone more senior, and he told them, “Let him go.” And in the evening, they released me, “the good agent” accompanied me, and he said, “I suggest you stay away from here, and if you get close to here you will disappear and your family will not see you again.”

I did not know what to do, how to be in school? I went to the manager and told him the whole story, not knowing if he had received a copy of the letter from the inspector. The manager said, “You know what, I believe you, let’s send him a letter.” I did not know how to write, so he himself wrote and sent. The inspector lived in Haifa, and for a long time there was no answer. One day the manager says, “I will go to him myself.” He went, they took the documents with the inspector, and that’s what they found. My last name is Greenhouse, and they confused me with some kind of Greenberg from a kibbutz who came to the center unprepared… and I received a letter apologizing, which I keep up until now.

I always say this and tell how fate at work may depend on the trust of your boss… we must believe him. And what could it have been? I would have been fired, and no other employer would have taken me.

Then I was appointed deputy director (grade teacher), and when the director retired, I was appointed to his place. I did not want to be a principal at all, it was good for me to work as a grade educator. The principal was more interested in political issues, his brother was one of the closest people to Menachem Begin, almost the best friend. And even when I was a class educator, I had many executive functions, but I did not get any respect or punishment for it. But the teachers, apparently, were pleased with me, so they wrote a letter to the Ministry of Education in my favour.

When I was invited for an interview, I have been a bit insolent. Because I did not think about the job: if they appointed me as principal – all right, but if they don’t, nothing special. Nevertheless they appointed me. It was in 1978, and for 20 years I worked as a principal.

When I took the “Amal B” school there were about 300 students, when I left the position, there were 1500. I did dangerous things: If a new department could be opened, I was always ready for it. I asked permission and opened it.

In his principal’s chair

I was in a very good relationship with the students. In class I was very stiff, a dictator. But I am a liberal dictator – I let my students breathe! And they must listen to me, I must always see it. I do not understand how bad discipline can be for students. For me, they always have to sit, are not allowed to chat, I have to see their eyes, otherwise I do not feel well.

As a principal, I continued to teach. In addition to classes, I tried to help the students, they were always crowded in my office, the secretary brought them coffee. When I retired, I had no day without work. I started working as a teacher and I still work today. For more than sixty years.

Together with former President Shimon Peres. Both were born in the same country.

I thought God, or fate, had already grace for me – previously they molested me so hard… But they сome down on me once again. My son Gil got seriously ill at the age of 13 and was fighting with his disease for 20 years. He had a brain tumor – not malignant, but rather aggressive. He underwent surgery in Canada and Israel… He managed to finish his studies at school and university. He understood in computers very well: he opened an international high-tech company with his friends. On his last day he still gave orders to the workers. This company exists to this day.

Gil and his parents in Europe, 1995

For me, his illness was even worse than the war. But I feel he is still with me all the time. I always agree with him about what I’ll talk. Two years after his death, I got cancer, and my doctors told it was under the influence of his death. But fate or God did it so that the disease was discovered before the holidays, on Passover. At the same time I prepared the students in mathematics at the highest level. And immediately on my first day off I was given an operation – a long one, it lasted between seven and eight hours.

After the surgery I awoke very quickly. I went to the doctor who operated me, to ask what the forecast was. He said: “A very good forecast, 50 percent stay alive.” When I got up in two days, he looked dissatisfied, he said: “You’re like that… not thin, not young… old, how did you get up so fast?” At first, there were lots of drugs. At seven I had chemotherapy, and my wife took me to work at eight o’clock. It was in 2003. Since the operation every six months I go to the surveys, the doctor gives me a letter… I look at this letter as if it’s a pass for another year of life.

Now I work six days a week. I get to school at seven-fifteen, and my studies start at eight-thirty… I help students solve math problems. They all have my phone, they call me after nine at night, we solve problems, and they can ask questions until midnight. My wife is not pleased, of course. I usually go to sleep at 1 AM, and I get up at five-thirty in the morning. I suppose I’m like a camel in relation to sleep. When I was at university, I knew almost nothing a week before the exam. My partner laughed: “What, you do not know that?” I could sit for 80-100 hours – not sleeping, not eating, just drinking and learning, learning, learning… Three days before the exam, I jumped up to their level, two days before the exam they already gathered around me, and I taught them.

Diplomas, awards, certificates of appreciation and personal gifts belonging to Shimon Greenhouse

When I do exams, I check everything that day. By morning I’m already putting in the grades. The students wake up, and they already know how much they got.

With the young athletes

Once our school won the World Handball Championship (between schools, of course). And no, the students do not deal much with chess at the moment. They spend a lot of time on computers and electronics. They write plans to build robots.

Testimony of Shimon Greenhouse for Yad Vashem and his opinion on Israeli youth.

What was the story with the court?

Yes, three times parents of the students sued me.

Once we went with the students on a trip to Sinai, the guys hung up at a steep speed, and the teachers stood at the bottom, trying not to let them reach the highway. So I was not a principal yet, but I was among those teachers. One guy was hit in the head, his cells moved. I often went to the hospital because I felt guilty. The boy was treated for a long time, then he went to the university, but could not finish – the consequences of the injury took their toll. As a child, he practiced volleyball. The parents saw the income of a famous volleyball player and asked the school to pay him 10% of the income. It ended in nothing.

The second time a student who was finishing school, studying his 10th year (in our school there are 10 years of schooling) contacted a group of thieves. His parents did not let him see these “friends”, so he hanged himself. They sued us, as they wrote, for not caring about him, as if he did not go to school for 40 days (in fact, he missed 40 hours of study).

And the third case, when the students traveled somewhere with a youth organization, and one of them was killed by a car. I had nothing to do with it, but the lawyers seemed to have such an order – to sue the school and the principal. This time, I did not even appear in court.

What else would you like to know?

A few years ago, we reached Krasnaye. I think that after I left for Israel, I came to Belarus three times, once with my family. Yes, that’s right, I ordered a new monument to the victims of the Holocaust in Krasnaye. The person who built that monument set up a memorial in Haradok neae Maladziechna as well.

 

In Belarus during making the film “Sioma – visit in Belarus.”

I met with the Belarusian ambassador in Israel, somewhere in 2001. His father was also a partisan, the ambassador himself told me about it.

 

Poland, 1995; lighting a memorial candle on Mount Herzl

I participated in the first march of life in Poland. A few years ago, I was chosen to light a torch on Holocaust Remembrance Day – in Jerusalem (six people were chosen). And this year I also received the “Life Work” award. The President signed the order, and the Minister of Education, Naftali Bennett, handed me the prize. For the first time, such a prize was given to the teacher. Sometimes it is given to professors or scientists.

Israeli Prime Minister Benjamin Netanyahu with Shimon Greenhouse; at the President’s Award Ceremony with the President of Israel Reuven Rivlin

I do not follow closely what is happening in Belarus. But I keep in touch with a school teacher in Krasnaye. Sometimes we talk on Skype, or she calls in the evening. Her name is Alla Shidlovskaya. She sent us a book by Sergei Starykevich.

Shimon with teachers and pupils of the school in Krasnaye, Belarus; messages from Alla Shidlovskaya

My eldest son Tal was born in 1963. He graduated from the Gymnasium in Tel Aviv, went to study engineering at the Technion. He served in intelligence, with a high degree, but he retired more than 20 years ago. He checks elevators and cranes. His wife Tzila is a lawyer in our city, she is from Turkey. They have a son and a daughter.

Tzila and Tal at their marriage day; their son Guy and daughter Amit

My son Nir, born in 1971, is an electronics engineer and a graduate of Tel Aviv University. He works for “Panasonic”, providing computer equipment for large organizations. His wife Inbal is a doctor, works at the Tel Hashomer clinic, her father is from Morocco and her mother has roots in Hungary. They also have a son and a daughter. Their family lives in Givatayim.

Nir is promoted to Major degree; Nurit during her army service

Her daughter Nurit was born exactly during the Yom Kippur War (1973), and Lisa gave birth to her in her clinic. The period was worrisome, the doctors expected there would be many wounded. The senior sister asked, “Why have you come on my head now?” And my wife – who herself is a maternity nurse – answered: “I will do everything myself.” My daughter’s husband is Ofer Bar, and his ancestors also came from different countries (Romania, Morocco). They have three children. I particularly want to mention my granddaughter Yael, who is in third grade, but already knows the computers well and makes presentations for me.

How did I get through everything I went through in the war, and then? I do not know myself. No, not religious faith helped me. I worked a lot and always thought about my relatives.

Shimon @ Wolf Rubinchyk   Photo by Aaron Shustin

(translated by Igor Shustin)

 

P.S.

  1. Editorial staff of belisrael.info reminds: we are waiting for your stories about interesting people, for various family tales and so on. And please do not forget about a big project for the next year. This project will be devoted to the 10th anniversary of our site and to the 70th anniversary of the State of Israel. Together we are able to do much good. We are looking for volunteers to translate important texts from Russian to English, and from Russian to Hebrew. Contact us just now via e-mail: amigosh4@gmail.com
  2. By the end of April, 2018 a memorial event will take part in Krasnaye (between Minsk and Maladziechna). Ms. Alla Shidlovskaya, a history teacher from Krasnaye, intends to remember the local Jewish ghetto that was destroyed 75 years ago, and its inmates. Shimon Greenhouse and his relatives are going to come. We invite residents as well as guests of the Republic of Belarus, including Israeli ones, to visit Krasnaye. Special tours around Belarus and Lithuania may be organized for the participants. Any questions? Please contact us via amigosh4@gmail.com    Published 10/14/2017 04:51 

В. Рубінчык. КАТЛЕТЫ & МУХІ (39)

Шолам-алэйхем (не аўтар «Блукаючых зорак», а вітанне)! Што супольнага ў ксенафобіі, навукі і рэкламнага роліка для турыстаў? Хаця б тое, што яны трапілі ў найноўшы выпуск беларуска-яўрэйска-забаўляльна-брутальнага серыяла.

Ксенафобія ў апошнюю пяцігодку робіцца трэндам у «цывілізаваным свеце», а апошнія пару гадоў – і ў нашых краях, і на поўдні, і на ўсходзе… Брыдка выказаўся новы віцэ-спікер дзярждуры дзярждумы на Ахотным радзе пра выхадцаў з «рысы аселасці» (23.01.2017), але, да яго гонару, ужо 26 студзеня адрэагаваў на шматлікія пратэсты, стаў тлумачыць, што яго не так зразумелі… Калі ўвосень 2007 г. адзін беларускі дзеяч празрыста намякнуў, што яўрэі брудзілі ў Бабруйску, а ўвесну 2015-га ён жа прызнаўся, што даручыў яўрэяў «узяць пад кантроль/нармалізаваць», нават спробы неяк апраўдацца (не тое што прынесці прабачэнні) ад гэтага «спікера Беларусі» не было. Герменеўтыкай выпала займацца «прыдворным», П. І. Якубовічу і С. Б. Шапіру. Сэнс іхніх тлумачэнняў: «цар у нас харошы, гэта ён так жартуе».

Раз ужо ўспомніўся П. Я., які дагэтуль кіруе «галоўнай газетай»… У лістападзе 2007 г. ён нібыта ўзяў інтэрв’ю ў тагачаснага прэзідэнта Ізраіля Шымона Перэса і абяцаў апублікаваць гутарку ў «бліжэйшых нумарах» «СБ». У студзені 2009 г. я ўжо задаў пытаннечка праз бюлетэнь «Мы яшчэ тут!» – «Дзе інтэрв’ю?» – і засумняваўся, што Якубовіч увогуле размаўляў з Перэсам. Любы журналіст, які сябе крыху паважае, апублікаваў бы гутарку з кіраўніком дзяржавы (дзеля якой П. Я. і ляцеў у Ізраіль – за дзяржаўныя, дарэчы, грошы) у першы месяц пасля вяртання. І, вы не паверыце, некаторыя публічныя асобы нават трымаюць сваё слова! Думаю, к канцу 2017 г., да 10-годдзя візіта, інтэрв’ю-такі будзе прыдумана надрукавана: дзядуля Перэс памёр, абвергнуць нічога не здолее…

Ёсць у Мінску Андрэй Л., чалавек малады, але амбітны: пазіцыянуе сябе як камуніст і працуе ў адпаведнай газетцы, ахвотна «тусуецца» з «Нашай Нівай» і «Радыё Свабода», лупцуе «шкоднікаў дзяржавы» на рускамоўных афіцыёзных сайтах… Заўважыў яго нястомныя спробы асацыяваць з яўрэйствам то аўтара фотак з дзяўчынай, якая летась паказалася ў паўаголеным выглядзе ў цэнтры Мінска: «публіцыст Чайчыц зрабіў нечаканы вывад – раз помнік на плошчы не адлюстроўвае ні тэму халакоста, ні барацьбу Арміі Краёвай, дый увогуле – яўрэі ў Беларусі пацярпелі больш, чым самі беларусы – то фотаграфаваць можна што заўгодна і як заўгодна, маўляў, ты не на плошчы Перамогі, а ў сябе ў кібуцы» (16.01.2017), то калабарантаў: «штораз здзіўляюся, як наша ліберальная журналістыка (часта яшчэ і яўрэйская па нацыянальнасці) не цураецца рыторыкі, якую выкарыстоўвалі нацысты» (25.01.2017). У лукашэнкаўскай РБ такія далёка ідуць… Яго старэйшы калега Вадзім Г. з падобнымі поглядамі год таму адхапіў партфель дэкана «вядучага беларускага ўніверсітэта».

У 2012 г. мне цікава было жыць у Беларусі, зараз – не ўпэўнены. Жыццё вырастае з дробных рэчаў, а надакучлівай драбязы, намёкаў на тое, што такія, як я, тут чужыя, набіраецца ўсё болей. Зрэшты, разумею Арцёма Шрайбмана, які знаходзіць адхлань у працы на tut.by (палітычным аглядальнікам), піша папулярныя тэксты… Апошні з іх – пра магчымую выдачу Азербайджану Аляксандра Лапшына, выйшаў 22.01.2017 – набраў звыш 1000 каментаў, але якіх? Пару прыкладаў (перакладу на беларускую):

«Калі б Лапшын не быў яўрэйскай нацыянальнасці – ніхто б і пальцам не паварушыў. Аўтар артыкула – Шрайбман. ОК, але пры чым тут расійска-беларускія адносіны?» Па стане на 17.45 29.01.2017 дзве трэці чытачоў падтрымалі камент… (-48+97)

«Ну як жа так, Шрайбман? Быццам бы грамадзянін Беларусі і заўсёды падтрымліваў яе нацыянальныя інтарэсы нават у канфрантацыі з Расіяй. Але як толькі справа дайшла да іншага яўрэя і Ізраіля, то бывайце, прынцыпы» (-3+20) (!)

А ў Ізраілі шмат хто, наадварот, лічыць Лапшына рускім і з гэтай прычыны не хацеў за яго заступацца… Ігаль Шн-н, 05.01.2017: «Мне ён не свой – звычайны эмігрант і нават не частка майго народу» 🙁

Карацей, не здзіўлюся, калі і мяне пасля папярэдняй серыі, дзе прапаноўваліся «Злучаныя штаты» Беларусі, Літвы і Украіны, палічаць агентам «Масада», cусветнага яўрэйскага кангрэса або літоўскім/украінскім запраданцам 🙂 Хаця ідэя «Міжмор’я» не новая, ёй амаль сто гадоў. Як выявілася, у маі 2012 г. яе даволі шырока абмяркоўвалі ў беларускай інтэрнэт-супольнасці, і варыянт «Балта-Чарнаморскі калектар без Польшчы» апынуўся на 2-м месцы з 39,2% (113 з 288). Цікава, што і тут ідэю падтрымала прыкладна 40% актывістаў – 13 з 30… Можна зрабіць выснову, што яна не пустая; калі б палітычныя партыі ўключылі яе ў «парадак дня», то павялічылі б колькасць сімпатыкаў у 1,5-2 разы. І, верагодна, выйгралі б адпаведны(я) рэферэндум(ы).

Неабходнасць дамаўляцца з ужо сфармаванымі элітамі дзвюх дзяржаў, выпрацоўваць агульныя «правілы гульні» разрэдзіла б ксенафобію асобных беларускіх дзеячаў. Былы палітзняволены Мікалай Дзядок небеспадстаўна разважае пра збліжэнне часткі «апазіцыі» з Лукашэнкам на глебе нелюбові да пуцінскай Расіі ды сіндрому «асаджанай крэпасці» (любым коштам бараніць сінявокую Беларусь…) Яўрэям ды іншым меншасцям гэты сіндром можа выйсці бокам.

Адзін тутэйшы палітызаваны літаратар яшчэ ў красавіку 2015 г. вяшчаў на ТV: «нашым войскам кіруюць расейцы, а сілавымі структурамі жыды» (хіба запісаў у «жыды» Віктара Шэймана, ніякага не яўрэя). Няма звестак пра тое, што за 2 гады Н. змяніў сваю пазіцыю; больш за тое, у 2016 г. спадар «нечакана» ўспомніў словы Ларысы Александроўскай пачатку 1970-х пра Айзіка Кучара, што «ён Купалу і забіў… Ён напісаў данос, праз які Купалы не стала».

Літаратуразнавец Кучар сапраўды быў нягоднікам, як і многія іншыя ў сталінскую эпоху, але доказаў яго датычнасці да смерці Янкі Купалы 28.06.1942 няма (зрэшты, яшчэ не даказана і тое, што ў гатэлі «Масква» адбылося наўмыснае забойства). Былы камсамольскі актывіст зрабіў агаворку («Не маем на руках ніякіх дакументаў, таму нічога сцвярджаць не можам»), аднак, мяркую, пасля яго інтэрв’ю ў свядомасці слухачоў асадачак-такі застаўся… Па-мойму, тут працуюць тыя ж паліттэхналогіі, што і ў Расіі (дадзена: факты сервілізму асобных савецкіх яўрэяў + ксенафобныя стэрэатыпы ў грамадстве; задача: перакласці адказнасць за рэпрэсіі, а ўскосна і за гаротны стан сучаснай культуры, на тых, хто жыў «за рысай аселасці»; мэта: умацаваць свае пазіцыі). І вось папулярны сайт выдае 23.01.2017: «На думку даследчыкаў, галоўную ролю ў знішчэнні Купалы сыграў вядомы пагромшчык беларускай літаратуры Айзік Кучар»…

У масавай свядомасці ўсё менш элементаў рацыяналізму, і гэта часам проста палохае. Напэўна, адна з прычын – хранічнае недафінансаванне навуковай сферы, заўважанае нават у афіцыйных установах. Прадстаўнікі Інстытута эканомікі Акадэміі навук адзначылі ў верасні 2016 г.: «Кадравы патэнцыял беларускай навукі за апошнія пяць гадоў скараціўся на 17,5% супрацоўнікаў і 14,7% даследчыкаў, скарацілася і колькасць спецыялістаў вышэйшай кваліфікацыі: дактароў навук – на 13,1% і кандыдатаў навук – на 10,2%». Ну, дзіва што… Параўнаем долю выдаткаў на навукова-даследчую дзейнасць (R&D) у валавым унутраным прадукце дзвюх краін за Лукашэнкам і Нетаньягу. Дакладных звестак пра Ізраіль 2015-2016 гг. я не знайшоў, але таблічка і так гаварушчая. Лічбы азначаюць працэнты ад ВУП:

Краіны/гады 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016
Беларусь 0,69 0,7 0,67 0,69 0,69 0,52 0,52
Ізраіль 3,93 4,01 4,13 4,09 4,11 ~4,1 4,214,4

Заўважана: калі доля выдаткаў «на навуку» ў ВУП меншая за 1%, то даследчыкі разбягаюцца, як тыя грыбы ў чарнобыльскім лесе… Думаю, тупы кантроль ідэолагаў над навукоўцамі быў другой па значнасці прычынай «скарачэння кадравага патэнцыялу», а мо і першай. Ад таго, што 2017-ы спецыяльным рашэннем абвешчаны ў Беларусі «Годам навукі», наўрад ці нешта істотна зменіцца. Навуцы, мяркуючы па наказах «лідара», надалей наканавана быць служанкай ідэалогіі… Ну, «апорай» – якая, урэшце, розніца? І якой павагі да юрыдычнай навукі з яе прэзумпцыяй невінаватасці можна чакаць у краіне, дзе в. а. прэзідэнта прабівае дно, да суда абвяшчаючы арыштаванага прадпрымальніка К-ча злодзеем? Тут і ціск на суддзяў, па-мойму.

Як самі да сябе ставімся, так, у прынцыпе, да нас. На пасяджэнне № 2 «інтэлектуальнага клуба Святланы Алексіевіч» (26.01.2017) з Масквы запрасілі Станіслава Бялкоўскага, які ўважае сябе за «фэйкавага палітолага». У Мінску, пішуць, ён дагаварыўся да таго, што паліталогіі як навукі агулам не існуе. Дзякуй, дзядзечка, расплюшчыў вочы – восем гадоў ва ўніверсітэце і аспірантуры я займаўся «абы-чым». Не так крыўдна за сябе, як за калег, паспяховых выпускнікоў беларускага ЕГУ, якія зараз працуюць у Францыі, Вялікабрытаніі, Польшчы, Літве…

Яшчэ пару штрышкоў, якія сведчаць пра стаўленне да навукоўцаў, жывых і памерлых. 24 лістапада 2016 г. мелася адбыцца міжнародная навукова-практычная канферэнцыя «Максім Багдановіч: дыялог з часам», аднак за некалькі тыдняў арганізатары (міністэрства культуры, музей імя Багдановіча) перанеслі яе на 21.12.2016. Тым не менш у передавіцы афіцыйнага выдання, разлічанага на суайчыннікаў за межамі Беларусі («Голас Радзімы», № 46, 08.12.2016) чорным па белым напісана, што канферэнцыя прайшла… Браво, рэдактар Харкоў – годны вучань Паўла Ізотавіча!

Канферэнцыя 21.12.2016, дарэчы, была даволі змястоўная: каторы раз паказала, што Багдановічам цікавяцца не толькі ў Беларусі, а і ў Балгарыі, Расіі, Украіне… нават у Кітаі. З Ізраіля чамусьці ніхто не завітаў 🙁

А вo які дарожны паказальнік вісіць на заходнім выездзе з Мінска (вул. Прытыцкага). Яго там штодзённа бачаць тысячы людзей.

Мінск, 29.01.2017

І мала каго абыходзіць, што «ажабрачылі», сказілі прозвішча выдатнага чалавека – акадэміка Антона Раманавіча Жэбрака, 115-годдзе якога нядаўна адзначалася біёлагамі. У 1940-х прэзідэнт Акадэміі навук БССР нямала ваяваў з лысенкаўцамі – мо яны і «ўзялі рэванш»? Не хочацца ў гэта верыць, тым болей што на самой вуліцы, дзе ўсцяж прыватны сектар, прозвішча напісана правільна.

Мінск, 29.01.2017

Аднак не дужа веру і ў тое, што памылку хутка выправяць: «Кансцітуцыйны суд», «Шучын» і «Beiruta st.» пакуль застаюцца там, дзе былі.

З улікам адзначанага не магло здзівіць, што назоў роліка «Belarus. Above expectations» ад Нацыянальнага агенцтва па турызму (НАТ), пераклалі з англійскай як «Беларусь. Звыш за чаканне». НАТ – гэта нешта накшталт PR-аддзела тутэйшага міністэрства спорту і турызму, на ролік выдаткавалі каля 15 тыс. USD. Можна было выбраць граматычна слушны варыянт: «больш за чаканні» або «звыш чаканняў». На жаль…

Музыка, спецыяліст па рэкламе Фёдар Жывалеўскі рагоча з роліка НАТ (Мінск, 26.01.2017)

Змест гэтай прадукцыі – асобная песня. Многія недахопы ўжо былі адзначаны ў каментах пад ролікам, які я ацэньваю на тры з мінусам па пяцібальнай шкале; наўрад ці ён завабіць масу турыстаў у Беларусь. Крыху лепшы крэатыў выдала НАТ, апелюючы да англамоўных іудзеяў («Belarus. Following the Shtettle roads») – тут, бадай, тройка з вялікім плюсам або чацвёрка з маленькім мінусам. Прэтэнзія на філасафічнасць заслугоўвае ўхвалы 🙂

Вольф Рубінчык, г. Мінск

29.01.2017

wrubinchyk[at]gmail.com

Апублiкавана 30.01.2017  07.00

***

Водгук: 
Пра Алеся Кучара
Айзіка Евелевіча я ведаў з 1964 г. (мне тады было 16 гадкоў). Вельмі цікавы суразмоўца ён быў, але па ўмовах таго – савецкага – часу шмат што ўтойваў, не мог агучыць. І паперы, пэўна, не даверыўся.
Нехта назваў Айзіка Евелевіча пагромшчыкам нашай літаратуры. Але на гэтага пагромшчыка таксама былі пагромшчыкі. Тут трэба ўспомніць хоць бы 1932-гі.
У 1932-м бальшавікі не хацелі і не давалі адзначыць 50-годдзе Янкі Купалы ў БССР. І толькі тое, што ў Заходняй Беларусі Антон Луцкевіч з нумара ў нумар “Беларускага Звону” друкаваў сваю працу “Янка Купала як прарок Адраджэння”, тое, што на восень 1932-га была анансавана ўрачыстасць у гонар Купалы і Коласа ў Вільні, змусіла бальшавікоў наладзіць вечарыну і ў Менску.
50-годдзе Купалы адзначылі ў верасні. 10 верасня газета “Савецкая Беларусь” паведаміла сваім чытачам, што на гэты дзень (а не на 7 ліпеня, як запісана ў Купалавай метрыцы) прыпадае дзень нараджэння Паэта. У гэты ж дзень у Менску адбылася вечарына ў гонар Купалы. Адбылася, прашу заўважыць, у Габрэйскім тэатры. А дакладчыкам быў габрэй Алесь Кучар. Гэты яго даклад надрукавалі і ў газеце “Літаратура і мастацтва”, і ў часопісе “Полымя рэвалюцыі”. Аднак неўзабаве ў друку з’явіўся артыкул Лукаша Бэндэ, у якім пільны камісар літаратуры ўказаў на ідэйна-палітычныя памылкі ў дакладзе таварыша Кучара. Справа дайшла да Цэнтральнага Камітэта КП(б)Б, але з тае прачыны, што Айзік Кучар быў яшчэ камсамольцам, ЦК партыі даручыў разабрацца з ім Цэнтральнаму Камітэту камсамола Беларусі.
Той, хто нешта ведае пра маральна-палітычную атмасферу 1930-х, можа здагадацца, якія перажыванні напаткалі камсамольца Кучара. А яшчэ лепш было б паназіраць, як бы паводзілі сябе ў той атмасферы сучасныя крытыкі Кучара.
Шкада, што ўсяго гэтага я не ведаў у тыя гады, калі мог размаўляць з Айзікам Евелевічам. Цікава, пачуў бы я ад яго падрабязны каментар ці Айзік Евелевіч, як ён гэта ўмеў, перавёў бы гаворку на нешта іншае?
І яшчэ з прачытанага. На Кучара пісалі ў інстанцыі. Што-колечы ўжо апублікавана. Не помню ўжо, хто з гэтых пісакаў назваў быў Айзіка Евелевіча ці то кішаньковым, ці то набліжаным Купалавым крытыкам. Вось як! Блізкі да Купалы крытык. Шкада, што і гэтага я не ведаў у той час, калі мог размаўляць з “пагромшчыкам” Кучарам.
Анатоль Сідарэвіч, г. Мінск
Апублiкавана 01.02.2017  17:52

На смерть Фиделя (13.08.1926 – 25.11.2016)

Ariel Cohen, 27.11.2016  4:04

На удивление много народу в Фб, скорбящих по фиделю. Ну, во-первых, респект и уважуха: взял страну без долгов, а потом кинул СССР и РФ на бабки – $32 миллиарда дол. США
И на десятки миллиардов экспроприировал имущества. А без толку. Все равно нищета. Социализм такой социализм.
А во-вторых, вот свидетельство очевидца:

@Рустем Адагамов, Город Прага, Чехия

Я на Кубу первый раз приехал в феврале 2008 года. Написал тогда много про увиденное, но потом мастера ЖЖ при очередном переносе картинок все угробили.
Был тогда в Гаване, поездил по стране, был в Санта-Кларе, Сьенфуэгосе, Тринидаде, еще где-то (уже не помню). Это была, наверное, самая печальная моя поездка. Потом осталось очень тяжелое чувство от увиденного, и я был очень рад, когда сел в самолет, чтобы лететь обратно.

Гавана совершенно убитая, там в центральных районах даже стекол нет в домах, первые этажи все в стальных решетках. По этим улицам было интересно ходить, рассматривая заброшенный, прежде красивый город. Помню старика с прозрачными глазами, который увидел меня и стал показывать рукой на свой рот — дескать, есть хочу, помоги. У него был такой отрешенно-усталый взгляд.

Сутенерши зазывают в бордели прямо среди бела дня. В жилом районе, куда я забрел, местные попытались отнять фотокамеру, насилу отбился. Поесть что-нибудь на улице невозможно — были какие-то тележки с булками и чем-то похожим на ветчину. Я не решился это покупать, к тому же у меня были только туристические «куки».
Помню рыбака на Малеконе, он ловил рыбу на удочку. В море на лодках выходить нельзя, поэтому рыбаки ловят с берега, а море в Гаване пустынное, неуютное. Жизнь теплится только вокруг мест, куда приходят туристы — вроде сигарной фабрики и магазина с ромом. А остальное унылое и полуживое.

Случайно познакомился с русскими ребятами-бэкпэкерами, которые год прожили на Кубе. Они рассказали как устроена жизнь у местных. Это такой карибский совок: никто ничего не делает, все тырят у государства, что могут. Сахарным тростником убили всю землю и на ней больше ничего не растет. У инженера на заводе зарплата в эквиваленте 5 долларов в месяц. Рассказали про чувака, у которого жили пару недель — это такой местный бизнесмен. В своей халупе устроил мясной цех, покупает свиней в провинции, делает из них ветчину. Снабжает ей местное начальство — партийное и гэбуху. За это его не трогают. Остальное пускает на продажу за местные песо и считается королем на районе.

Нанял в отеле машину и поехал по стране. Нищета дичайшая. На отличных дорогах, которые в конце 50-х построили американцы, практически нет машин, как в Северной Корее. Общественного транспорта нет. Совершенно инфернальные картины — под эстакадами над шоссе прячутся от солнца люди, которым нужно куда-то ехать и вот они, завидев автомобиль, выбегают на дорогу с пачками своих песо и машут руками — возьмите нас! Ужасное чувство, когда ты проезжаешь мимо них, потому что водитель не может их взять — государственному транспорту это запрещено. Пару раз обгоняли на дороге какие-то древние рыдваны, в которых люди ехали в кузове стоя, вцепившись друг в друга.

В Санта-Кларе здание отеля, которое все в следах от пуль. Это следы перестрелки, которую вели отряды Че Гевары с обороняющимся гарнизоном города в декабре 1958 года. С тех пор отель не ремонтировали.

В Тринидаде красивый седой старик с внуком на руках сидит перед стареньким телевизором у себя в комнате и дремлет.

На службе в церкви полный зал народу. Женщины одеты в темное и старое. Снова хватают за руку и просят денег. Я уже все раздал, что было, поэтому быстро ухожу.

Я был в нескольких карибских государствах — на Антигуа и Барбуде, в Гваделупе, Доминике. Там люди живут небогато, но нигде нет такого щемящего чувства безнадеги и тотального пиздеца, как на Кубе. Ну поплачьте еще о ваших героических фиделях с чегеварами, давайте.

Опубликовано 27.11.2016  10:38

***

Фидель Кастро об Израиле, евреях и мусульманах